Nova Evropa

даје се тешком искушењу, не штеди се, пуни логоре по Маџарској и Аустрији, пуни тамнице по Црној Гори, пуни штуме храбром и узбуђеном момчади, која стиже да удружено око Ниша и Прокупља устанком и борбом загрози и окупаторима Србије. Избија један непоколебан, одријешит глас српске савјести и челичења родољуба противу перфидног политичког сновања бечког и цетињског, и тај глас, по цијену тешког страдања Црногораца, код куће и у шуми, у затвору и жици, кружи и претвара се у несаломљив сноп нацијоналног рада ствараног генерацијама и дозрелог за храну уједињених српских држава.

Одлуком Велике Народне Скупштине у Подгорици, 13, (26.) новембра 1918, Црногорци су уништили своју династију и своју државу, завршили историјски ток свог самосталног дјеловања, уграђујући га топло, несебично, и свечаним чином, у уједињену Југославију, као круну својих вјековних осјећања, и пожртвовања, Ту су круну Црногорци још и освјештали својом и братском крвљу, на Бадњидан 1918, будући да њихова декларација није — услијед држања ново-створене државе и њена става код европских држава —- могла бити одмах оживотворена, нити је сама декларација могла омести задњи покушај краља Николе и Италије да се рестаурира Црна Гора и династија Петровића. Морали су сами Црногорци сузбити тај покушај, и затрпати га стотинама палих жртава, најљепше снаге, најбољих синова. Риједак примјер свијести кроз цијелу историју српског народа, и објава Европи да види да је детронизација династије Петровића извршена не гласањем него крвљу најбољег елемента у Црној Гори, који и кроз најстрашније искушење брани своју част и слободу, и слободу и јединство свога народа, Оба ова значајна чина Црногорци су извели мимо званичних, често и супротних, погледа београдских кругова, одано и крваво, са дубоком вјером да чине своју и нацијоналну и грађанску дужност,

Црногорци су пролили крв, поднијели часне жртве и напоре за грађанска права и политичке слободе своје, показали чисте тежње и својства једног радника на пољу борбе за достојно уздизање човјечности, свијести, и савјести нашег грађанина и нашег друштва, па су имали снаге да никад не подлегну узваниченој ситној ћуди Цетиња и Београда, Они су прпли снагу и отпорност, полет и одређени смјер, у самим својим примјерима и појавама; у њиховим врлетима усађивани су зачеци српских држава, штампарија и писмености, народне поезије; кроз њихова је крила узлетио гениј Његошев; кроз њихово његовање створена је народна етика. Они су једног митрополита светим прогласили зато што је био правичан, и што је пружао руку Боки и Херцеговини, и с Карађорђем одредио пут нацијоналном и државном ријешењу срп-

331