Nova Evropa

иза Владике Рада. Г. Пашић ће ваљда и сам бити са тим сагласан, јер кад је посјетио Цетиње по паду Србије (1915) изјавио је: „Дошао сам да поздравим највећег живог Србина"...

Ако ни данашња Народна Скупштина није зрела за овакову мисао о Црној Гори, ако није прожета овим убјеђењем хајдмо пред суд народа. Тај суд не би био састављен од одговорних и заинтересованих политичких и војних фактора, нето би био чист, неумитан суд народа, Или, хајдмо још даље: нек се састави Међународни Суд, од свјетских капацитета по питањима права и савремене дипломатске и политичке историје и војништва. Такав суд обезбиједио би поуздано мјесто за нове златне странице историје Црне Горе.

Краљ Црне Горе, у најкритичнијим часовима, тражио је помоћ Савезника, поглавито Русије, Италије, и Француске. Његови телеграми о томе (неки још нијесу објелодањени) свијетле су илустрације посљедњих његових покушаја из низа непрекидних напора за спасавање Црне Горе и Србије, Да ли се има доказа у Биограду, да су и сви представници Србије исто тако радили7 Има разлога за сумњу, јер није остала тајна: да је представник Србије у Паризу ометао снабдјевање и наоружање Црне Горе, те акцију Савезника са мора. Тај дио закулисног фаталног рада провирује и из самих докумената које износи ђенерал Пешић, Узмимо за примјер његов рапорт, упућен надлежнима, онда у Нишу и Крагујевцу, од 19. септембра 1915, који утврђује, да су војнички обзири, иу часу кад се тицало спаса или погибије, падали пред сумњивим политичким комбинацијама, боље рећи ситним интригама (Стр. 5/6). — Расправа о овоме одвела би нас одвише далеко. Свакако, један од разлога била је домаћа неслога, роварење

"међу војском и народом, Но није изостала ни зебња извјесних

управљача Биограда у коначну побједу Савезника: огрнути сумњом у побједу, хтјели су да спекулишу, да бар нешто „ућаре", т, ј. да се, при самој катастрофи, обезбиједи припојење Црне Горе Србији. Та политика стварања такозване Велике Србије стално је вођена и послије катастрофе, Дотични србијански прваци били су избрисали из програма интегрално ослобођење, У том смислу дате су биле и формалне инструкције представницима Србије на страни, Посланик Србије у Вашингтону, напримјер, то је јавно посвједочио. Али се та политика најизразитије манифестовала при преговорима између Беча и Париза, 1917; Аустро-Угарска је желила да закључи са Савезницима посебан мир, да призна право Француске на Алзас-Лорен, а у накнаду зато да Аустро-Угарска очува интегритет своје територије; за Србију пак била је

предвиђена „накнада“ даривању Црне Горе, те да јој то У Р у Бр

буде уједно излазак на Јадранско Море (види: Дипломатску преписку Црне Горе, 1918—1921; књигу принца Сикста од

372