Nova Evropa

поколења, почевши од времена цара Александра ! па све до последњих дана владавине „црвених царева“, У томе смислу, за мене нема духовне разлике између различних политичких момената у оквиру овога раздобља. Чак ни бољшевички преврат не значи сам собом неку границу која би делила модерну Русију од Русије царистичке или републиканске (за доба Провизорне Владе), Цела та перијода стоји у знаку старе генерације. Пита се само, у чему је суштина те генерације, у чему је духовна садржина бивше Русије, Русије која сада умире, али која, нажалост, још није сасвим умрла ?

Садржина, духовна суштина, старе Русије састоји се, пре свега, у изолованости од правог, реалног народног живота, у замени његовој с измишљеним, књишки смишљеним, представама. А главни је узрок овоме, ван сумње, одсуство одређене и снажне нацијоналне свести, издвојеност од народног (у ширем смислу те речи) живота, од нације, која је, уосталом, једина реалност, чак — ако хоћете — реалност вишега реда. Само живећи унутар те реалности, и скупа с њоме, ми управо и живимо.

Такозвани херојички перијод руске повести и руске државности — од Петра Великог, па тамо до Александра 1 већ је сам у себи носио клицу скоре болести. Све су се више такозвани „горњи слојеви друштва“ — аристокрација, и интелигенција, — који би у ствари имали да буду правим носиоцем народног духа, одвајали од самог народа. Све је шири и мање премостив постајао јаз између „Руса уопште" и такозваних „европских Руса", Заслепљена блеском европске цивилизације, та виша класа, с најивношћу полуварвара, држала је да се сав тај сјај и блесак дају лако и једноставно пренети и у Русију. Нетачно је мишљење (које уосталом деле и „славенофили“), да је ово почело са реформама Петровим;

етар је само „преобукао“ Русију, али није имао намеру да је из темеља преудеси, — зато је био превише Рус. То је ставила себи у задатак тек следећа духовна генерација, која се отуђила генију руског народа. И то отуђивање расло је све више и ширило се са сваким новим поколењем, Тако се може рећи, да је Павао |, без обзира на своје махнитање, био — по својој активности — више Рус него његов несрећни потомак, бирократско-немоћни и безвољни цар Никола |, Томе је, наравно, главни узрок био у чињеници, да се само руско образовано друштво међутим знатно променуло, и то целокупно друштво, без обзира на његове поједине делове и слојеве. Такозвани „народњаци“ (например, Херцен) били су у истој мери — ако не још и више — туђи делатном, стваралачком, духу простог руског народа колико и њихови противници, који су представљали државно-полицијску Русију. Цар Никола 1 и револуцијонар Бакуњин, у извесном смислу, браћа