Nova Evropa

Данас је, у овим нашим несрећним приликама, врло незахвално и тешко бавити се научним радом ове врсте, Тешко је писати уопште потпуно и исцрпно ма што из историје књижевности, јер нити имамо израђених библиографија, нити се може наћи у једном месту сва потребна литература, већ морате да идете од Београда до Загреба, од Загреба до Новог Сада, одатле чак у Далмацију или у Љубљану, ако хоћете да сте савесни и да прикупите сав материјал који се може наћи, Да и не говорим о оним тешкоћама на које наилазите ако зажелите да дођете и до још необјављених рукописа и преписке, и где на вас гледају разне тетке и стрине као на вандалског провалника, који хоће својим прљавим прстима да барата по породичним интимностима, или са сумњом и зебњом, дрхтећи да не отмете пријоритет објављивања нечег нарочито важног и интересантног. Све је то врло добро познато сваком оном ко је икад покушао да заплива у ове воде.

Г. Поповић је имао бар једну олакшицу, — што већ постоји „Драмска Библиографија“ од В. Јовановића, која му је много помогла, будући да је Шекспир углавном драмски писац, Али, као што ћемо видети, ту је лежала и једна опасност за њега, — он се при попису превода из Шекспира и сувише држао само те библиографије, При свем том, и оваква каква је, ова студија показује један марљив и углавном задовољавајући рад. Ми ћемо покушати овде само да допунимо његов материјал о Шекспиру код Срба подацима за које он очигледно није знао, и да изнесемо нека наша опажања која се не слажу са закључцима Г. Поповића. Али је ипак пре свега потребно, да овај његов посао осудимо у једном погледу. Данас је апсолутно анахронизам радити на историји књижевности само код Срба или само код Хрвата; те су две књижевности тако испреплетене, управо то је све тако једна књижевност једног истог народа, да је немогуће и неправилно делити их. То је лепо увидео Г. Павле Поповић, још пре Рата, када се у свом научном раду бавио исто тако Хрватима као и Србима. За такав свој рад Г. В. Поповић не може да изнесе никакво оправдано извињење, па је та његова омашка најзад приморала и мене да на овом месту пишем о Шекспиру прво код Хрвата па онда код Срба, што иначе не бих чинио.

Г. Поповић почиње своју студију о Шекспиру код Срба са Јоакимом Вујићем. „Фернандо и Јарика“ и „Алексис и Надина", два Вујићева превода са немачког (за које је Вујић лажно представљао да су са енглеског), носе прве трагове Шекспирова утицаја и прве помене Шекспирова имена у натој књижевности. (0 тим преводима писао је опширно Г, Павле Поповић у „Агсћу гр slavische Philologie“ sa 1915 („Etudes sur ЈоаКип Мије"), и он тамо наводи изворе. Вуји-

}99