Nova Evropa

mi, ruski političari, Svrgavajući vlast, mi nismo imali smelosti, ili bolje reći spasomosne plašljivosti, da pomislimo na praznine koje oko nas zjape, Politička nemoć, i vlastita i tudja, ponovo mi je pogledala u oči, podrugljiva i strašna ...«

Onda je došao sudbonosni 27. februar 1917. »Stvar je bila u tome, da sama vlast nije imala vere u sebe... Profesije nekadašnjih vlastodržaca nestajalo je ... Niko od njih nije više bio kadar da udari pesnicom o sto. Kuda se dede čuveno Stolipmovo: ,Nećete me zastrašiti!? U poslednje vreme, ministri su gotovo prestali da dolaze u Dumu, Na pratnji predsednika Finansijskos Odbora, Aljeksjejenka, znamenitoš ekonomistfa, sreli smo se —: da li da ga žalimo, ili da mu zavidimo?...« Kad je Duma raspuštena zvanično, a većala još privatno, naš autor se ne seća šta se tu sve боуогПо: »АН зе sećam dobro, da niko nije ništa predlagao što bi bilo vredno pažnje... A zar su i mogli oni da nešto predlože? Zar su oni ljudi bili kadri da upravljaju revolucijonarnom gomilom, da nju osvoje? ...« Usred te opšte panike i neodlučnosti, »dobila je „važnost u ove frenutke ličnost Kerjenskog, Om je govorio odlučno, kao neko ko ima vlast, i kao da nije izgubio samopouzdanje. Njegove reči i gest bili su oštri, oči su bacale vatru, — „Ja odmah idem medju pukove! ...«

Tada se odjedared Duma napuni narodom i gomilom. »Vojnici, radnici, studenti, intelektualci, prosto ljudi... 717 ljudski lepak poplavi poplašenu Таугузки Рајаби, 1 napuni jednu salu za drugom, sve sobe i sve prostorije... Od prvog tremutka ovog ,potopa, odvralnost mi mapuni dušu, i od toš časa nije me (60 osećanje odvrainosti ostavljalo na miru za sve vreme trajanja ,velike Ruske Revolucije, Beskrajna, neiscrpna struja ljudskoš vodovoda bacala je u Dumu sve nova

imova lica... Ali kolikošod ih bilo, — svi su imali isto lice: odvratno, dmusno, životinjski besmisleno ili djavolski zlobno...« »Mitraljeza! — eto беба mi se tada htelo. Jer ja sam osećao

da je za tu uličnu rulju samo jezik mitraljeza shvatljiv, i da samo olovo može da potera strašno8 zvera, koji je izašao bio na slobodu, da se vrati u svoju jazbinu... Jao nama!... ova zver bila je — Njegovo Veličanstvo Ruski Narod!...« »Ја se sećam (оба dana, i dan4 sledećih, osećamja bliske smrti, i spremnosti da poginem, Umreti? Neka!.., Samo da ne gledam odvratno lice ove dadne Sdomile, da ne čujem one odurne воуоте, да пе čujem viku i riku onog strašnog ološal« ...

U tom se desila »kradja srebrnih kašika u restoran Dume. Ja sam baš pošao bio natrag iz bilea, a ma ulazna vrata se i dalje ulivali talasi ljudske plime... Ja sam ih dledao, a u sebi sam mislio: ,xZadocnili ste, dragdi moji, srebro

.

su već drugi ukrali ... Koliko su mi bili odvratni! Stara mržnja,

238