Nova Evropa

да не буде Микеланџело, који је становао подаље од Монте Кавала. Сем ако га слуга Маркизице, срећним случајем, није сусрео у близини Св, Силвестра, Тако је одиста и било: срео га је где иде пут Терма, улицом Есквилино, разговарајући са својим припремачем боја, Урбином. Био је дакле баш он тај који је ударао на врата, и Маркизица је пошла пред њега да га дочека, Прошло је тако неколико часака пре него што је

еланџело сео између Госпође и Толомеја, Ја сам стао био мало даље, на одстојање. Сночетка су сви ућутали, а онда је започела да говори Маркизица, која није отварала уста а да не почасти и место у коме говори и особе којима говори; расправљајући и сада са великом умешношћу о сваковрсним стварима, она није никако, ни индиректним путем, алудирала на сликарство, Хтела је, да Микеланџело постане сигурнији. Окретала се разговором око њега као око какве неосвојиве тврђаве, док се је он бранио, — да на концу ипак попусти, „Доказана је ствар“, рекла је она, „да у присуству

еланџела не постоји нико ко би му могао избити из руку оружје којим он тако савршено влада, а то су дух и вештина у изражавању. Има једно једино средство да се тријумфује у дискусији са њим, — то је разговор о распрама или о сликарству, јер онда он уопште не отвара више уста,"

— „Имало би још једно успешније средство", надовезао сам нато ја из мога угла, „да се ућутка Микеланџело: једноставно тако да га се упозори да сам и ја овде, јер ме он све до овог часа није спазио..."

— „Опростите", рекао је он тада окренувши се к мени изненађен; „нисам Вас доиста видео, месер Франческо. Нисам овде уопште спазио друге особе до Маркизицу,.."

— „Маркизица је", прихватио сам ја, „као сунце, што једнима открива ствари док друге, који би хтели на њу да баце поглед, засењује ,.."

„Његова Светост", рекла је тада Маркизица, прелазећи на прави разговор, „удостојила ме је милости, да могу саградити самостан милосрдних сестара овде близу, а баш насред Монтекавала, где још и сада стрши кула са које је Нерон посматрао како гори Рим. Присутност светих девица учиниће да ишчезну трагови окрутног тог догађаја. Али не знам, Микеланџело, ни какав облик, ни коју величину, да дам згради, ни како да је сместим. И да ли би још послужили чему стари зидови2"

— „Зацело", одговорио је Буонароти, „стара кула могла би да послужи као звоник, Не видим никакве тешкоће да се така зграда подигне, и, ако је по вољи Вашем Превасходству, можемо, при проласку, на лицу места да испитамо ствар."

290

верена