Nova Evropa

Mikelandželo: Vi prikazujete stvari drukče nego što su, Markizo. Jer, šta vidite, kad me pogledate? Stvor satrven godinama, svladan svim slabostima starosti, koji s mukom pruža drhftave, isušene prste prema toploj vatri... Retke, bele vlasi na čelu, koje se pretvara u boju slonove kosti; uvele, zborane obraze ,.. oči koje više ne kazuju ono što srce oseća... Vidite ruševinu, Markizo, ruševinu od čoveka, najbedniju ruševinu kojoj više leka nema...

Markiza: Vi tim rečima stvarate sliku koja Je isto tako moćna kao i Vaša misao, Taj starac kojega Vi prikazujete toliko jadnim, da biste 8a ponizih u mojim očima, uzdiže se visoko snagom Vašega duha,.. Ne, ne, Vi se varate; ne posmatram ja sliku nego zbilju, i ne poznajem ništa što bi se moglo meriti s njom po veličahstvenosti i miloti,

Mikelandželo: Da, Vi sad posmatrate dvojaku nemoć: raspadanje materije, i besmrine duše, koja će uskoro odlepršati iz svoje tesne ljuske i uteći pod krilo božanskog beskraja,

Markiza: Kgleda mi kao da pokraj sebe, u krugu što ga mogu sagledati moje oči, vidim jednu od onih zvezd4 što ih Dante u tako malenu broju uzdiže do uzvišene sfere svoga sjajnoga raja, jednu od onih životvornih blistavih zvezda koje su najbliže večnom trokutu, i koje sjaj svoj dobijaju od njegova svetla, Vi niste star, prijatelju Mikelandželo! Vi živite, i Vi ćete večno živeti, kao što će večno postojati onaj naj uzvišeniji, najdelotvorniji, najuticajniji deo čovečjeg razbora, pouzdani i neosporni vodj sveta,

Mikelandželo: Ja ću uskoro ostaviti zemlju, Već previre sok u meni i raskida istrošenu koru drveta; klica razbija ljusku kojom je ovijena; dozreva, buja, da izadje iz mesa što se suši, Živeo sam dosta dugo na ovoj zemlji, pa molim gospodara da pozove k sebi slugu svojega,

Markiza: Dodijao Vam je život?

Mikelandželo: Nije, ja žudim za njim! Hteo bih da s udova svoje prave prirode odbacim telesne okove što ih sputavaju. Žednim za neograničenom slobodom svojeda bića, za doživljavanjem svojih slutnja, Ako sam za boravka na zemlji razabrao štogod, i uspeo da iskažem bar i jedan deo istima što ih u sebi nosim, zar bi mogla da me izneveri moja stvaralačka snaga, kad se jednom mpuste litice stenja što me okružuju srozaju zauvek u dubine prošlosti? Ne, ja ne osećam da dolazi smrt, nedo život — onaj život od kojega čovek vidi samo senu, a koji ću Ja uskoro zadobiti čitav!

Markiza: I ja mislim kao Vi, Mi smo, dabogme, draši prijatelju, dva vrlo različita stvora, Vi ste Mikelandželo, a ja

323.