Nova Evropa

Književna kronika,

U odbranu našeš „Djaka-narednika“,

Jedno se ne može odreći našim porainim književnicima: svest o svojoj vlastitoj vrednosti, Kolika je ta njihova vrednost, t. j. ukoliko je njihova svest o sebi i o svojoj vrednosti u skladu sa pravim stanjem stvari, to spada, naravno, na drugi list. U to zoljino gnezdo, uostalom, ne mislimo dirati; ali možemo, uzgred, da ukažemo na jednu knjževno-istorijsku činjenicu: da su, u večnoj plimi i oseci duševnog života jednog naroda, redovno šture bile one perijode stvaranja u kojima su pisci i autori cenili samo sebe i svoju okolinu, a odbacivali i suvereno prezirali sve što je bilo pre njih i što se radi izvan njih i njihova okvira mišljenja, Naša savremena Književnost, ukoliko je predstavljaju ove mladje deneracije, nalazi se kako po svima znacima izgleda — u takoj jednoj perijodi, Dok je jedan Slobodan Jovanović, naprimer, verovatno i danas još u sumnji da li spada uopšte medju »književnike«, evo kako mišljenje imaju o sebi i o svojoj književnoj »misiji« još i ponaj= skromniji, i ponajsposobniji, od »naše бепетасе«: »Магаупо да mi nismo vrhunac« {vidi u »Reč i slika«: »U razgovoru sa B. Kovačevićem, pesnikom«). Ali smo tu blizul,..

Da li je iko čuo za literarno ime Ahmed Muradb edovića još pre pet-šest godina? Ako se ne varamo, posle jedne tanke sveske »Haremske lirike«, prva ga je »Nova Evropa« uvela u svet i iznela pred svoju čitalačku publiku (pod nekim člancima o našim jušđoslovenskim muslimanima i njihovim problemima), Zatim je izašlo nekoliko novela po našim časopisima i listovima, koje su sabrane u zbirku {vidi »Novu Evropu« IX, 444—448); a nedavno je i Matica Hrvatska izdala zbirku поуеја (»Нагешзке поуеје«), Napokon je došlo i »Bijesno pseto«, dramsko prvenče G, Muradbegovića, koje je prikazivano u Zagrebu i dobilo Demetrovu nagradu. Cela ova književna delatnost od pet-šest godina nije još bila dovoljna da stvori jedno definitivno uverenje kod kritike, ni one povoljno raspoložene, da li nosilac prednjeg imena spada u »talente«, pa dakle uopšte u prave književnike, ili je ono što on piše, više-manje, tek »dobar početak«. Pa ipak je G. Muradbegović mislio da treba da digne ruku na jednog svog sadruga sa stranica »Nove Evrope«, koji je u isto doba s njim počeo pisati, ali čiji su članci i ogledi mnogo više zapaženi, i čiji je književni talenat neosporno više van sumnje nego njegov, Muradbegovićev., G. Muradbe8ović je, u zagrebačkim »Novostima« (04 31. januara), na vidnom i uglednom mestu, izjavio: da je 2N. E ovaj puta nesrećno zahvatila u jedno područje, koje je pre

154