Nova Evropa

па и то је још далеко од критичног издања. С којим правом, дакле, тражи овај критичар „критично издање“ од М. К. Драгутиновића, и на основу чега третира он ову књижицу као — промашено — критично издање2,.. Код нас је издавање туђих дела још увек на почетку, а поготово је било то на почетку овога века, — и баш ту је широко поље за науку и критику, да притекну у помоћ и поправе што још не ваља; али не „поспрдљиво и увредљиво“, и „инсинујирањем“, како то чини у овом случају овај горопадни самозвани литерарни критичар. Поучавајући издавача ове књижице, шта је то „критично издање" у теорији, и „шта све том приликом треба публици рећи", он — у једном светлом моменту — и сам увиђа, да би „требало да ја и сам испитам и утврдим, како је [. Драгутиновић радио овај посао, и да онда покажем, како је он готово у свему пошао рђавим путем и грешио, незнајући и непознајући ни најосновнија правила, којих се мора држати сваки онај који овакве послове ради", Али се одмах тргнуо и, поплашен од „тако великог посла“, налази да би био и „ошширан и непотребан“, и — остаје нам дужан та „најосновнија правила". У својој критици, он није одговорио, нити покушао одговорити, ни на једно од „свих поменутих и многих других питања" која задаје издавачу, Место тога, решио се да нам, благонаклоно, саопшти „неколико ствари" из којих ће се видети, како је овај издавач ове песме рђаво издао. Међутим, из тих „неколико ствари“ ми смо видели, стварно, сасвим нешто друго, а то је: да овај критичар „нема ни појма о томе, како се приређују оваква издања", и да је оно „неколико ствари“, што их он истиче као рђаве и смешне, уистини мање смешно а више жалосно и наопако, али наопако по његову главу! Јер ево какве су то ствари.

Пошто је учинио приговор Задрузи, што је издавање Бранкових песама поверила проф. М. К. Драгутиновићу, и то веома опоро („гори избор није могла учинити“, и „Српској Књижевној Задрузи стоји до воље да и даље поверава Г. Драгутиновићу оваке послове, које ће он без икаква знања и разумевања и рђаво испуњавати, и да стрпљиву српску публику и даље осуђује, да прима и плаћа овако рђава издања, која служе на срамоту српској књизи ХХ века“), — који приговор онда још неколико пута понавља („да се види какво је ово издање,... и каквим људима поверава С. Књ, 3, овакав посао", „али морам да истакнем да је срамота за С. Књ. Задругу и за српску књигу уопште“, „ова срамота пада на целу Задругу“, „нека се и по овим примерима види, коме С. Књ. Задруга поверава овакве послове“, „али сам морао да истакнем све ово, јер је срамота за С. Књ. Задругу, што је издала оваку Ррђаву књигу“), завршујући речима да „С. Књ, Задруга нема чим да се правда и извињује; њој остаје само једно да уради:

307