Nova Evropa

из Хрватске, нити по језику може друго што да значи; па га је Бранко, у свом свенародном Колу, у том смислу и употребио, као што је унео у коло и остала покрајинско-нацијонална имена. Далеко од тога да буде Србин-Великосрбин као сарадник „Народног Дела“ проф. Ст. Станојевић, Бранко Радичевић је написао своје Коло у Бечу, где се налазио „у колу ђачке омладине из многих српских и хрватских крајева“; а написао га је под непосредним утицајем кола што су га у Загребу, 17. јуна 1818, на балу код епископа римског Врховца, „на ком су благородници и благороднице, грофови и грофиње и остали од благородства, у маџарска, рватска, србијанска, далматинска, црногорска, шережанска, морлачка, клименташка, и проча одела обучени, српско коло играли и уз њега на рватском језику ово певали...“, како то лепо описује пок. Тих. Остојић у својој одличној „студији о Бранку Радичевићу“ („Рад Југославенске Академије“, књига 218 — Загреб 1918), Дакле, Бранко је за свој „Ђачки растанак" написао свенародно коло, а несамо свесрпско у ужем смислу речи, како то хоће Ст. Станојевић (за којим се повео онда, касније, у свом предговору издању Српске Матице и Српске Књижевне Задруге од 1924, на стр. LXXV, m I, Џавле Поповић, место да се држао пок. Тих. Остојића, којега само „узгред“ спомиње — на стр. ГХХШ). То би уосталом било очигледно и да нам нису познати расположење Бранково онога доба и извор Кола, јер нико увиђаван неће тек рећи да Бранков Далматинац значи само Србина из Далмације, или Дубровчанин — само Србина из Дубровника! А ако би било и таких критичара и историчара, остаје још увек први стих Бранкова Кола, којим започиње дефилирање народних јунака противу Турака: „Ој Шубићу, Јуранићу" —, који ће их потпуно обезоружати. Једини кога Бранко није унео у своје Коло био је — Македонац; чудо да га наш свесрпски критичар и историчар није ради тога обедио са — бугарофилства. Себи за утеху, можда, ударио је он утолико снажније у својој критици на „краља од Маће"доније", једући душу сиротога издавача ради једног најивног тумачења једног Бранкова стиха: „Здраво! — упореди са стихом народне песме: „Здраво, краљу од Маћедоније!"" Кроз готово читав ступац листа, растежући га бесмисленим пореБењима, задржава се овај критичар на овој својој задњој замерци коментара овог издања Бранкових песама.

Следују замерке предговору, које су по могућству још бедније и мање оправдане него довде наведене, те код којих се доиста не вреди дуже задржавати. Критичар неће да говори о томе, да ли је Вук у доба Бранкова боравка у Бечу био већ „слаб старац“, како то каже Драгутиновић (него шта је био Вук четрдесетих и педесетих година), и да ли је прва

312