Nova Evropa

књига Бранкових песама изазвала „изненађење и одушевљење код омладинаца“ (види у споменутом предговору Павла Поповића стр. КХХХУШЛХХХГ), и да ли је Коло „израђено по угледу (|) на тадашње друштво Бранково, у коме беху заступљена поред Хрвата и сва српска племена“ (што је доцније тако лепо показао и пок. Тих, Остојић, како смо већ видели), — него хоће да напомене „да се у издању Српске Књижевне Задруге није смело рећи... да се Бранку Радичевићу „милело живети и радити' што је у друштву са „Србима из Кнежевине“ — грдио Војвођане..." Ко то каже — исти онај који, на двадесет година касније, пише у београдској „Политици“ своје фамозне чланке на адресу „пречана“!.,,

Један лаком руком и још лакшом главом набацани руковет ситних замерака, без подлоге и без оправдања, једно празно закерање без покушаја да се ишта подигне на степен принципа и да се каже у чему су стварни недостаци књиге, ако их има, једно претенцијозно спомињање метода и теорија у које се не улази и које се очигледно не познају, гарнирано крупним изразима негодовања и погрдама сваке врсте, које се измењују усиљено духовитим исмевањем и ниподаштавањем издавача и Књижевне Задруге, — то је ова критика и оцена неумитног Ст. Станојевића у „Бранкову Колу“ од године 1904, која је одјекнула у своје време у књижевним круговима, те се много цитирала, особито од људи неупућених у ствар, и која је тако заплашила Српску Књижевну Задругу да ова више није ни издала другу књигу Бранкових песама (све до 1924, када је са Српском Матицом заједно издала оно „потпуно издање" у једној свесциј.

Противник Ст. Станојевића остао је згажен и пробуражен на бојишту, а победоносни критичар, са ћурком наопако и са кривом сабљом у десници руци — како доцније рече пок. Скерлић —, јуришао је као нови Муса Кесеџија безобзирце даље, да руши и одсеца главе бедној књижевничкој раји — у име српске књиге и српске науке.

3;

Али, што но рекао неумитни Ст. Станојевић, „главно је да наука напредује и нађе истину, па ма сви моји резултати пали, и за моје име нико и не знао". Његови „резултати“ доиста падају, али ће се за његово име ипак још дуго знати, јер ће се за њега везивати појам о типу научника и критичара какви су, на почетку овога века, „дрмали“ нашом књижевном републиком, — док их није њихова судбина натерала. на праве противнике.

Исте године (1910) кад је Г. Јов, Н. Томић одговорио Ст, Станојевићу на онај његов „Поговор“, на напред испричани

313