Nova Evropa

конфекцију рентабилних пригодних књига; он... оснива енциклопедијске речнике, а у Земуну подиже књижаре, Он баје око књижевних фондова у Београду, и ради пласирања својих књига ван Србије ,„рајзендерски' куца на врата властодржаца у Загребу и у Пешти... У такој каријери, нека му Бог буде у помоћи!“

Ово су, признајемо, дуги наводи, — читаве странице. Али ће и читаоци признати, да су сочни, и да су убедљиви за тезу коју излажемо. Има у њима толико скерлићевског „моралног здравља“ и стилистичке свежине, да нам не изгледа на одмет, ни с те стране, обновити их мало и извући из заборава у ово наше анемично и аморално доба.

Одговор Г. Павла Поповића још је дужи него пок. Скерлића. Он побија опширно, једну по једну, све замерке које овај критичар чини његову „Прегледу српске књижевности“, и то: једну из политичке српске историје (за коју доказује да је нелојална), петнаест из историје српске књижевности (које му је Ст. Станојевић учинио „са сигурношњу човека који туђу струку познаје боље него своју"), четири из византијске књижевности, једанаест из општих појмова оисторијикњижевности,и десетак стилистичких. На једно осамдесет страница „Српског Књижевног Гласника“ подвргава он „критику“ од једанајст страна свога семинарског друга детаљној анализи, и налази да од свих замерака Ст. Станојевић има право само у једној замерци, али се и ту не ради о стварној „погрешци“ већ о допуни нечега „што сам и сам означио да потребује допуну“. Да летимично прелистамо ових осамдесет страница, и да забележимо ту и тамо неке речи и реченице:

„ · · · Монструозно је такве замерке чинити ,.. Ја остављам нерешено питање о том с каквим човеком имам посла, са човеком нелојалним, или човеком који је изгубио моћ правилног умовања и моћ концентрисања пажње и поређења... И овде је Г. Станојевић показао и незнање, и нелојалност, и неразумевање коректно казаних реченица... Даље замерке показују још горе особине његове... Г. Станојевић — то је сад очевидно — или је толико нелојалан да свесно казује неистине, или је толико сметен да не зна ни сам шта пише ;,. Некад је нелојалност, некад неразумевање, некад што друго, што их њему диктује, тек ни једна замерка не почива на здравој основи... Каткада су методе критиковања TI, Станојевића још горе. Оне су неки пут потпуно нелојалне ... Поступак Г, Станојевића при овој замерци показује такву нелојалност да се већ не може схватити, ,.. он је заиста инвентиван у измишљању све нових нелојалности... Кад томе додате оно незнање које је Г. Станојевић показао у неким својим ранијим расправама, например у оној која је побијена чим је из штампе изашла, онда имате тачан биланс стручности Г. Станојевића у српској књижевности,.. Ако пише

317