Nova Evropa

„Оно што је најгоре у критици Г. Станојевића, то је вулгаран тон; тон којим се обично служи у рђавим новинама, а којим, и то само по изузетку, у науци пишу људи од полузнања и од полуобразовања,.. Такво дечачко самоуверење и такву скоројевићску надменост не може да има један истински интелигентан човек; ниједан озбиљан и паметан човек данас тако не пише, и тај тон остао је у употреби још само код прераних генија: у гимназијским дружинама, или код духовно неразвијених људи без равнотеже у глави и без драгоценог осећања смешнога,..

„То неинтелигентно одсуство осећања смешнога објашњује само тон којим је Г. Станојевић писао. Али побуде су биле друге и горе, по њима треба говорити, у интересу реда и мира у нашој науци .,. Потребно је да се зна откуда се на нашем научном пољу појавили терористи и Мусе Кесеџије, којих је Г. Станојевић најизразитији тип.

„И са стидом за цео наш нараштај, ја хоћу да кажем зашто Г. Станојевић тако пише, да тиме откријем једну јавну тајну и укажем на најболније место наше науке. ;

„Од некога времена стоје упражњена два места за редовне професоре на Филозофском Факултету у Београду. Г. Станојевић је уверен да једно од тих места мора бити за њега. И неносећи терет скрупула који носе обични смртни, схвативши борбу за опстанак на нешто одвећ бруталан начин, он је слепо надро напред, да на сабљи, на кривој сабљи, добије то место, забацивши све обзире и газећи све што на путу стоји његовој избезумљеној амбицији и обезузданим апетитима. Откако то место стоји упражњено, Г. Станојевић је изгубио душевни мир, као што је Џетар Шлемил изгубио своју сенку. У нестрпљењу и безобзирности, он је нашао да сви путеви воде циљу — чак и они који не воде циљу — ни да су према томе сви и допуштени. Он налази да је споро и заобилазно сам стварати што боља дела, а да је много лакше и брже доказивати да не ваља ништа што други ураде. У науци он ни из близа није дао оно што се надао да ће дати, и његов научни рад је данас врло оспорен. И докле њега распињу амбиције и ломе апетити, други раде и стварају. И облак жутице прелази преко натмурена лица када се у књижарским излозима виде нове књиге, и то књиге оних без „научних метода' и без „женијалности'.

„Исто онако као што плашљиви људи чоћи у пустој шуми вичу да растерају свој страх, тако Г. Станојевић храбри себе вичући на друге. То му даје илузију рада и сопствене вредности!... И како по етичким схватањима Г. Станојевића циљ оправдава средство, он неће устукнути ни пред извртањем ни фалзификатом. Г. Станоје Станојевић, тако, као потпун ничеовски „надчовек', ставља се с оне стране научног морала“...

Напокон, пок, Скерлић завршује следећим речима:

„... У поступку Г. Станојевића ја гледам само једну нову епизоду његова наопаког рада, који за њега лако може бити кобан. Тешко оболео од акутнога аривизма, Г. Станојевић је у последње време обневидео и помео се и он не зна више ни шта говори, ни шта пише, ни шта ради. Он ускаче из партије у партију, из групе у групу, из листа у лист. Он је ради књижарских успеха изгубио. праве научне амбиције. (Он се бацио на

316