Nova Evropa

(тако се он сећа нарочито настојања Г. Бошковића да га увери о немогућности спомињања у оним документима југословенског имена, и везивања Далмације са Хрватском и Славонијом као Троједницом); и 3) да је, у вези са његовом Изложбом, све текло онако како Др. Ватсон приказује: ни он не зна ни за какав „инцидент“, о којем говори Г. Бошковић, али се добро сећа, да га је и пок. Цвијић — упућен од Господина Посланика —- спочетка наговарао да Изложбу назове само српском, па је после од тога одустао, Г. Др. Ситон-Ватсон, дакле, има потпуно право што ни сада не дели мишљење Г. Матеје С. Бошковића, да о оном мистеријозном „инциденту“ не треба „овде полемисати",

Ми од своје стране желимо, за овај мах, да потсетимо Т. Матеју С. Бошковића само на једну чињеницу, која — држимо —- знатно слаби његову тезу о ономе што је — према њему — „јасно за: сваког паметног човека“, наиме: да је његово тадашње схватање и држање у Југословенском Питању било исправно схватање и држање Посланика Србије у Лондону, које претпоставља пристанак и одобравање „најважнијих фактора“: Србијанске Владе, и народа, Чињеница на коју мислимо јесте: да је Г. Матеја С. Бошковић, у најкритичнијим тренуцима за наш народ — ускоро после догађаја о којима је напред реч, а непосредно иза посете у Лондону тадашњег Принца Регента и Председника Владе (Г. Пашића), скинут са места Посланика Србије у Лондону, и није више на њега враћен, Да ли он можда и сад још мисли, да би се то могло догодити, да је он тада био прави човек на правоме местуг О томе би требало да размисли мало, бар сад накнадно, Г. Матеја С. Бошковић, Али Др. Ситон-Ватсон обећава, да ће се још вратити на овај предмет, Да га дакле сачекамо, _

Него, овде још треба, по нашем мишљењу, рећи реч-две и о тону којим се служи Г, Бошковић кад пише о Дру. Ситону-Ватсону. Он се, додуше, сам тужи на тон којим о њему товори Др, Ватсон у „Новој Европи“, Али он је у заблуди: он и овде брка појмове, па се сматра лично погођен тамо где се о њему само стварно износи оштра критика. Напротив, он сам говори привидно мирно и сталожено, док уистини стварно не побија ништа, а лично добапује врло крупне инвективе и увреде. После свега што је Др. Ситон-Ватсон урадио за наш народ уопште, а за Србију напосе, поготово за Рата у Лондону, у време о којем је баш реч у овој дискусији, и што ми сви знамо, а што би требало да зна боље него ико Г. Матеја С. Бошковић, после свега тога рећи Дру. СитонуВатсону јавно усред Београда данас, и то у часу кад долази у Београд да прикупља градиво за даљи рад у нашу корист, да је радио „не толико Срба ради колико ради Хрвата“, и рећи

395