Nova Evropa

kama, Bilo bi mi milije, da nije spomenuo ime čoveka koga danas svi tako iskremo oplakujemo, no koji nažalost ne može više sam da kaže kako je bilo. Ali osećam da sam dužan da istaknem, да se pok. Cvijić — koji je poglavito zato i došao bio u London da nastoji ukloniti nesporazum izmedju Srpskog Poslanika i britanskih prijatelja Srbije mašao, nakon nekoliko nedelja, prinudjen da prizna, da je С. Bošković intransingentan, Moja pisma pok. Cvijiću, u aprilu 1915 {iz kojih sam ponešto citirao u jednom od mojih članaka u »Novoj Evropi«), pokazuju da smo se mi radije obraćali na njega, kao i na još neke članove Poslanstva, neđo na samog Poslanika, budući da je s ovim svaki ozbiljan razgovor postao nemogućan, čak i onih kritičnih nedelja kada smo napinjali svaki naš živac da suzbijemo koncesije Saveznika u korist Halije,

Na poslednji odeljak napisa G. Boškovića, — gde on kao da kaže, da sam se ja više zauzimao za Hrvate nego za Srbe, i da зе time daje protumačiti moje neslaganje s njim, — ne mislim da Феђа da naročito odgovaram, budući da imam dosta prijatelja i medju Srbima i u Srbiji kojima je poznato pravo stanje stvari, Ali ću u člancima, koje ću još objaviti u »Novoj Evropi«, progovoriti više O akciji vodjenoj u Velikoj Britaniji za vreme Svetskog Rata u korist Srbije, pa ću se tu vratiti i na teškoće na koje je ona nailazila poglavito kod Srpskog Poslanstva dok je u njemu bio šef G. Bošković,

R. W. Seton- Watson.

Одговор Дра. Ситона-Ватсона довољно је јасан, па бисмо могли с њиме завршити овај „инцидент“. Ипак, држимо да неће шкодити да забележимо и мишљење по овом предмету неких чланова Југословенског Одбора, који су тада учествовали у ономе послу и били у Лондону, а који поглавито долазе у обзир. Сви на које смо се: обратили — а међу њима поименце ГГ. Др. Трумбић, Иван Мештровић, и Др. Хинковић, —- потврђују у целини наводе Дра. Ситона-Ватсона, па су готови о томе, ако и кад затреба, и лично да проговоре. Што се тиче самог Мештровића и његове Изложбе, о којима ЈЕ Бошковић нарочито говори, Г. Мештровић нас је овластио да изјавимо од његове стране ово: 1) да се ни он није слатао начелно са радом и држањем Г. Бошковића као посланика Србије у Лондону, иако је овај лично према њему био увек љубазан и предусретљив; 2) да се, у погледу Манифеста и Меморандума, слаже са Др. Ситоном-Ватсоном, _т. ј. да је Господин Посланик доиста завлачио рад Одбора у _ критичним часовима беспотребним и неоправданим разлозима

394