Nova Evropa

чак је почео да говори и о Великој Југославији „од Јадрана до,.,", — али свршетка реченице нисмо чули, На истоме банкету јако је ударио у политичке жице и Г. Ањичков у име руске делегације: он је са младалачким заносом, крај свих својих шездесет година, поздрављао — уз одушевљено клицање целе дворане —- нове словенске државе и ослобођено Словенство, Мајор-војни капелник, по народности Чех, није могао одолети а да у тај час не упадне са својим оркестром са „Хеј Словени..."

Уопште, боравак у Скопљу веома је успео. Нарочито је дирљива била посета Старог Нагоричана у Кумановском Округу, где се нашла читава маса сељака из околних села, чија је питомост и предусретљивост падала у очи, Гости су уживали у народној закусци и у народном колу, и један од знаменитих византолога молио је, у шали, своје стручне другове, да га не издају пред његовом женом. Уосталом, исти тај професор, некад „Екселенција“, одиграо је валцер са својом женом у просторијама хотел Паласа, где се играло и смејало до касно у ноћ, тако да сам се нашао побуђен да запитам једног колегу, по струци културног историчара, да ли се и пре двадесет година могло тако играти и веселити на научним конгресима 2 Сложили смо се у томе, да то некад није било могућно, али да ова ведрина духа нипошто неће нахудити науци...

Ведро су и завршавале седнице Конгреса у Београду: у дворници као да је лебдео „дух Локарна“; осећало се да су грозоте рата и мржње, хвала Богу, у пролажењу. Ово је

подвукао веома вешто нарочито Г. Хајзенберг, који је — уз велико одушевљење присутних —- испричао комадић својих ратних успомена. „Касно у ноћ“ — рекао је међу осталим —

„донели су ми у ров пошту; ту је била и једна мала књижица једног мог ученика са друге стране фронта, на чијем је насловном листу ставио аутор речи „Моме драгом учитељу“ „а таоп сћег тате“; читао сам је сву ноћ, а пред зору сам изашао и погледао на небо, на коме су сијале вечите звезде, па сам помислио, са пуно туге и наде у срцу: „Да ли ћемо икад бити опет заједно“ А ево, господо, дошао је тај срећан дан да смо заједно, као браћа...." Овај глас вође модерне византологије наишао је на одјек у свима срцима, осетило се оно о чему говори Данте речима из Светог Писма: „Како је слатко и како је добро бити браћи заједно"... Изгледало је, према духовитој напомени једног опонента на реферат о Источном Питању, да се сунце појављује не више само на Истоку већ и на Западу, као оно у мистичкој поетској визији краља Артура у прастаром роману о Парцифалу...