Nova Evropa, 26. 07. 1927., str. 26

Монархији, рачунали су поуздано, например, да бечки војни кругови неће смети оставити јужне Словене на фронту према Србији, те да ће услед тога њихов стратегијски развој на Сави и Дрини бити стожен и отежан. О томе су питању официри из организације „Уједињење или Смрт“ често водили врло живе препирке. Али су се ове њихове наде изјаловиле: ХУ Босанско-херцеговачки Корпус, попуњен највећим делом Србима и Хрватима, као изврсна борачка јединица, био је упућен у целини на српски фронт! Треба још испитати стварне и психолошке моменте који ће објаснити ове чињенице; али је свакако ван сумње, да су аустријски војни кругови боље него Србијанци знали на шта могу рачунати, имајући пред собом Словене и Југословене у рову и под ратном дисциплином, Изгледа, и овде, да је оманула поглавито интелигенција, (Сељак, нарочито босански, био је спреман на сваку жртву, — али није имао вођа! Концем године 1914 и почетком 1915, кад је Српска Војска стајала под Вардиштем, дуж Дрине је било прилично сељака који су били готови да дижу устанак). Зашто се омладина, и интелигенција, није ставила на чело тих одважних сељака, да би посведочила да је 15. јуна 1914 цео народ стајао иза Принципа и његових другова2!... Једни су се благовремено склонили из земље, друге су власти одмах с почетка похапсиле и интернирале, а највећи део повукао се, па је брижљиво чувао своје животе, баш као да се не решава и њихова судбина. Топличани су, у освојеној Србији, под истим ако не и тежим условима, осветлали боље свој и народни образ, јер су целом свету предочили: да мира не може бити догод наш народ буде у ропству. А међу нашима из прека било их је који су, као аустријски официри, по три пута улазили у Србију и бежали из ње, те које смо морали да за тур хватамо и силом задржавамо у „ропству“, јер нису хтели да — „погазе војничку заклетву“!,., Значи, да револуцијонарна акција није била још сазрела у оним крајевима, и да није још била продрла у шире кругове интелигенције. Стога шумадијски револуцијонари још ни данас не могу да схвате, како су могли људи који су, са Речком и Задарском Резолуцијом (октобра 1905), онолико напред истрчали испред својих савременика, — како су могли, у Светском Рату, толико изостати од своје предратне револуцијонарне идеологије7,...

") Јануара 1915, Српско Посланство у Риму доставило је Врховној Команди, да у Босанској Крајини има 23000 сељака, позваних на мобилизацију, који траже савет; какву акцију да предузму противу АустроУгарске7 Врховна Команда, у немогућности да својом офанзивом кооперише са тим одважним Крајишницима, није хтела да их гура у авантуре, па је одбила да да било какав савет, остављајући их да се сами опредељују. В. и Ј. З(убовић): „Босанска позадина за време Рата", у „И. Е." од 11, УП, 1925.

66