Nova Evropa

је стога племенити гроф похитао да убрзо, године 1922 (у Загребу) објави и опширније дјело: „Скромни помени о великом краљу", у којему узноси покојног краља Петра а грди покојног краља Николу. -

Г. Војновић је служио, како већ знамо, три балканска владара. Имајући добро памћење, он је често причао о својим доживљајима на разним дворовима. Оно што је на Цетињу причао, дабогме, није одговарало оном што данас прича; а опет, што је говорио на Цетињу, биће — без сумње — причао, само мало друкчије, у Софији и Београду. Мијењао је само фигуре. Јер овај потомак крсташких ритера и нашег Војина Југовића (коме недостаје само око 200 година па да веже своје јуначко кољено са старим Југомј, припада и роду позоришних умјетника, Што дакле каже овај џентлмен о краљу

оли у свом дјелу „Скромни помени о великом краљу“ 2 Не могу анализирати цијелу ову брошуру, него ћу сухопарно, без коментара, цитирати само неке ставке које донекле карактеришу Г, Војновића и као писца и као човјека.

Ова брошура садржи опажања Г, Војновића у Црној Гори у перијоду од 1895 до 1902 године, у све осам пуних година, У почетку, пошто је изразио своју одвратност наспрам улизица и авантуриста, који да су покварили црногорски народ, говори он врло повољно о књазу Петру Карађорђевићу, његовој супрузи и његовој дјеци. Овај му је пасус успио: „Задржимо још и ово. Наш је садашњи краљ син једног Шумадинца и једне Црногорке, а дадиља му је била Дубровкиња. Није ли ово предсказање народног јединства ...2“ Разумије се. Дуго и похвално говори о талијанском посланику код краља Николе, маркизу Бјанки дел Кастелбјанко, старом ђеновешком племићу. То је био човјек његове касте, Каже, да је нашао код њега срећне знакове дегенерације, који се опажају често код старих племићских фамилија... Живио је, вели, у Дубровнику, као и сви остали страни представници код краља Николе, „осим рускога и аустријскога посланика који су... стално пребивали на Цетињу, и прислушкивали што снује и ради кнез Никола". Ово је прва стријела, али мање отровна од оних што сљедују. Затим говори, надуго, како је књаза Петра и његову фамилију уводио у кругове старих дубровачких племића, па га довео најпосље и у двор и парк Вита Гучетића; па вели: „У том парку, „госпар Вито", чије је држање за Свјетскога Рата учинило најплеменитији контраст са нискоћом неких заблуђелих синова домовине пространог Југословенства“,.. У овој брошури овај је став интересантан, као доказ да кнез Лујо зна шта је наличило раду заблуђелих синова домовине... „Мој пријатељ Вито", прича даље Конте, „указа гостима галерију слика својих предака по оцу и мајци, Гучетића и Базелија. Један предак у одори Лудвика ХУ гледао је на друштво би-