Nova Evropa

који знају као и ја узроке црногорске капитулације. Заклети су били на вјерност Краљу и држави, и биће се ваљда часно заклетве држали... Они су још живи, па нека говоре, Нашла су се ипак два прекограничара, прековођанина, или — како их Србијанци називају — „пречанина“, који су покушали у јавности побити моја тврђења о прногорској капитулацији. Један је од њих Г. Др. Ђуро Шурмин, стари професор и поратни „Министар за Хрватску"; други је Др. и кнез Лујо Војновић, „гроф од Ужица", бивши секретар и вршилац дужности Министра Правде краља Николе“).

Г. Др. Штурмин, одмах по објави мога чланка „Капитулација Црне Горе“, почео је објављивати у загребачком листу „Новости“ серију чланака у којима говори о неким дуговоЂеним преговорима о миру између краља Николе и Аустрије године 1915. У свим тим чланцима, Г. Шурмин није изнио ниједног документа из којег би се могло закључити да је оно што каже истинито и вјередостојно, Он износи, да је посредником за мир између Црне Горе и Аустрије био неки барон Круф, пријатељ краља Николе. Барон Круф долазио је на Цетиње прије 1912, и опћио је само са једним цетињским хотелијером; али и овај црногорски џентлмен енергично би одбио да је икад био у пријатељству с бароном Круфом. При крају своје дуге расправе, коју никад један стар и озбиљан професор не би смио потписати, Г. Шурмин нас учи, да је Министар Спољних Послова Аустрије посумњао у озбиљност посредовања барона Круфа, па је наредио (у новембру 1915) аустријском посланику у Софији, грофу Тарновском, да се увјери, да ли збиља краљ Никола тражи мир и да ли је барон Круф његов пуномоћник. |, Шурмин не доноси одговор грофа. Тарновског на ово питање; а одговор је поуздано дошао, и он је морао гласити отприлике овако: „Барон Круф је варалица, — он није пуномоћник краља Николе, нити овај зна што Круф ради“. Ово, међутим, није био закључак историје

урмина, зато што то не би ишло у прилог бившем војном колеги Г, Шурмина у Кабинету, којега би Г. Шурмин да брани, доказујући да није краљ Никола био обманут да тражи мир крајем децембра 1915, већ да је он мјесецима прије тога тра-

) Др.Л. Војновић, иако се данас даје звати „екселенцијом", и у својим брошурама каже да је давао „оставке на портфељ Правде" у Црној Гори, није никад у Црној Гори ни био, ни могао бити, Министар Правде, Никад црногорске старе војводе (Божо Петровић, Илија Пламенац, и њихови другови), који су с краљем Николом крваво стварали Црну Гору, не би били пристали да им Г. Војновић у звању буде раван. Никад краљ Никола не би био пристао нато да Др. Војновић буде наследником знаменитог Валтазара Богишића. Г. Војновић дакле присваја себи незаконито ову титулу коју није никад имао.