Nova Evropa

хиљада људи. Сећаће се тога и (тада) пуковници Кушаковић и Младен Љукићевић, који су у животу,,. Ми Босанци и Херцеговци знали смо шта нас код куће чека, и о чему се ради. Ако не решимо „преконоћ“ аграрно питање, остаће народ без имена, и зваће се именом религије; а Шерифи, као и за Аустрије, шерифиће и шарафиће, у здравље радикала, док бедни народ скапава ол глади и прима мрвице са госполске трпезе! ... Знали смо, да ће група око „Народа“, најпоштенија и најнапреднија, бити гурнута у страну, или ће се сама уклонити од активног учешћа у политици, као и група око „Отаџбине“, а искочиће на површину, и прилепити се уз радикале, „Српска Ријеч“ са господом која стално прижељкују државне јасле,..

Понављам, да не познајем поратне прилике у својој отаџбини, јер никако нисам био у њој од уједињења, Па не знам ни да лије моја прогноза тачна. Састао сам се, недавно, са једним ратним другом, Божином Симићем, и питао сам га како је тамо доле код нас; али, и он је слабо упућен, Него ми је послао београдску „Политику“ од 9. јуна 1924, у којој сам на уводном месту прочитао члавак Надежде Чупковићеве „Из Херцеговине"; по њему држим да се нисам одвише преварио, „... Нису та зла тако мала, кад их и ја могу да видим одвише често, и кад о њима рачуна воде и неписмени сељаци, Само љубав према нашим поштеним сељацима гони ме, да јавно кажем све ово што њих тишти више него што се мисли, И још нешто, Боли мене искрено кад слушам, да се за зло у Херцеговини окривљују сва браћа из Србије, Додијала ми једна малодушна реч која се повлачи о њима, — та је реч „разочаран“, Изговарана увек у једноме смислу, уопштавана на цео живот народни и државни, ова реч постаје све више фатална ,,. Најбоља наша интелигенција, они људи за које је Аустрија градила вешала, одбачени су данас далеко негде у страну... А касарне су остале касарне, и чобани — чобани ,. " Тако Надежда. А ми смо то знали, и били убеђени да ће овако бити, ако се настави са крфском и солунском политиком. А да ће се тако наставити, и то смо знали после Солунског Процеса. Солунска катастрофа омела је брзи прелаз од уједињења к ослобођењу.

ето, у томе је прави узрок оног свирепог и изненадног насртаја радикала на нацијоналне револуцијонаре и њихове пријатеље на солунским положајима; и радикалима, је било јасно, да се не могу вратити заједно из боја кући у ослобоБену Србију и Апис и Пашић, и револуцијонари и реакцијонари, и — они су заиграли уа Ђапаџе. Победили су, јер су на њиховој страни били, не право и сила, не народ и војска, већ генерал Сарај и француске трупе, француске брзометке и француски топови, уз солунске апсане и афричке логоре,

223