Nova Evropa

јонална пропаганда наилазила је на свако благоволење и највећу заштиту код Егзархије: она је за Бугаре била добар и снажан штит, — Наша, српска народност у Јужној Србији, за владавине Турака, била је под утицајем и под слабом заштитом Рашко-призренске Митрополије, појачане са неколико (врло мало) владичанстава и владика. Она је имала врло слабе потпоре и најмање привилегије од турске и од наше Владе, упоређено са потпором коју су Бугари имали од Егзархата а Грци од Патријаршије, Уз то, положај Рашко-призренског Митрополита, у односу према нашој Влади, био је мање-више независан. Према томе, наша нацијонална пропаганда у Јужној Србији помагана је од нашега митрополиства онолико колико би у личности Митрополита био развијен смисао и лични осећај за такав рад. Отуда се, са наше стране, увек потицало, као врло важно питање за нацијонални рад, питање избора Рашкопризренског Митрополита.

Када су припреме за рат у Јужној Србији биле у највећем јеку, смрћу дотадањег Рашко-призренског Митрополита, 1911, истакло се питање кандидације новога Митрополита, и избор те личности живо јеи у највећој мери интересовао цео наш живаљ у Јужној Србији, као и наше нацијоналне раднике у њој, и нашу Владу, па и организацију „Уједињење или Смрт“. Наша Организација интересовала се овим избором личности зато што је тада баш отпочела била најживљу акцију у Јужној Србији, па је сматрала да би било врло добро ако би: избор пао на личност која би у пуној мери помагала ту акцију. На једној седници Организације говорило се о том питању, и тада се покојни Драгутин обрати Богдану Раденковићу и — пола у шали а пола у збиљи — рече му: = „Што ти Богдане не би био кандидат и постао Митрополитом. Имаш квалификација зато. Свршио си богословију. А ти би најбоље радио тамо. Заштићен од турских власти, помаган од наше Владе, уз нашу припомоћ, посао би се лако и лепо спроводио." Богдан се, изненађен овом мишљу, насмеја и рече: „Одавна сам ја квитирао са теологијом и њеним доктринама. Чак, по досадањем своме раду дисквалификован сам и да носим мантију." Али сви остали другови повикаше: — „Да се примиш, да се примиш!“ И мада се Богдан дуго опирао, пред разлозима другова попустио је, и дао реч: „Напослетку, када је у питању интерес наше нацијоналне ствари, и интерес мога племена, пристаћу и нато, Али знајте да би одлазак у монашки живот било за мене доиста највећа жртва.“ Тако се, с помоћу познанстава и веза другова који су радили на томе, те с помоћу личне вредности покојног Богдана, која је била позната надлежним круговима, и његова знања нацијоналног рада, успело да наша тадања Влада прими на себе (министар Миловановић), да се код Патријаршије

322