Nova Evropa

великим поразима Савезника. Ове лажне вести инсцениране су често потпуно као у позоришту, да би изгледале што веродостојније. На отворену пољу, например, лете три гласника к логору једнога пука, са „радосним гласом" да су Аустријанци ту и ту заробили на 200.000 Руса и разбили читаве армије,.. Друге ноћи, опет, буде војнике иза сна, да им саопште да је Румунија ушла у Русију, а Бугарска у Србију... И тако редом, готово сваког дана велика победа, — да би војници поверовали у коначни успех, и у победнички повратак у завичај, где ће онда свакоме бити одмеравано према заслузи. Тако се и у душама југословенских сељака стварао каос: пред њих је дочаравана слика разбијене, уништене, пропале Србије, а велике, победничке Двојне Монархије; а тамо далеко, далеко, код куће, стајале су усамљене мале кућице, са женама и децом, који са стрепњом ишчекују гласове с војишта, док им сваки час долази у посете још страшнија полиција са својим порукама и наредбама, И војници иду напред, апатични и остављени судбини, ћутке и намргођени, пуцају по наредби; а у њима се срце цепа при помисли у каквој работи узимају учешћа, Само у изузетно повољним приликама, на избаченим положајима, или на стражи, далеко од својих претпотстављених, или у магли и ноћној тами, они се усуђују да пребегну, да се предаду, прво према Српској Војсци, а после према Русима. Бивало је да су се покушали предавати и у току борбе, али су таки обично изгибали од аустријских пушака. Па ипак тек што су запуцале пушке на Дрини и Сави, поворка бегунаца појавила се, са песмом на уснама; „Зови, само зови!...", и није престајала све до најтежих тренутака, Презирући и полицију код куће, и старешине на фронту, пристизали су свесни Југословени под ослободилачке заставе Српске Војске,

Још са већим одушевљењем долазили су Југословени који се у часу објаве Рата затекоше ван граница Двојне Монархије. Пуне су их биле чете Војводе Вука, Воје Танкосића, Вемића, и Тодоровића. Чеда Поповић, у штабу Ужичке Војске, прима их, организује, и отпрема на босанску границу, У споразуму са Драгутином Димитријевићем-Аписом, који врши врховни надзор над овим радом, и ја сам се кренуо у Ужичку Војску, са објавом Врховне Команде (ОБр. 1389 од 3. августа 1914) овог садржаја: „За резервног коњичког потпоручника Душана Семиза, адвоката из Петрограда, који ће се по нарочитој мисији бавити на војишту..."

17 Таља“ ПА 5)

На сам дан објаве Рата, ја сам оставио био Петроград и кренуо се у Србију, као ратни дописник „Биржевих Вједомости“ (тада најраширенијег руског листа), „Петроградског Курира“, и „Новог Звона“ (јединог политичког руског часописа о чијем су писању водили рачуна руски дипломате). За-

346