Nova Evropa

државали су ме додуше у Петрограду, да наставимо пропаганду коју смо тако жилаво, и често очајно, водили противу бугарског уплива, у годинама 1912 и 1913"); али ме даљина од војишта и оскудица извештаја, као и извесна млитавост "наше дипломације, која је скептично пратила сваки живљи покрет, определише да пођем ближе догађајима, онамо где се захтеви уједињења демонструју пред европским дипломатским аеропагом непосреднијом пропагандом, крвљу и борбом, Тако стигох до Ужица, где затекох, поред Дра. Јефте Дедијера, Ристу Тохоља и Ристу Милићевића, те се договорисмо, и споразумесмо, да отпочнемо са радом на формирању добровољачких јединица,

Наше Министарство Иностраних Дела беше пронашло, да се питање формирања добровољачких јединица из редова аустроугарских заробљеника коси са међународним правом и обичајима. Међутим, заробљеници — т, ј. бегунци — траже да их примимо, писма стижу, петроградско Посланство добија једну за другом молбе из далеког Сибира, али — ћути. Време иде, дипломација стоји. Шта да се ради2... Остависмо пострани чуваре „међународног права“, и са дозволом Врховне Команде и објавом Министарства Војног (Пов. Ф. А, О. Бр. 698 од 2. децембра 1914) стигнем опет у Петроград. Куцам на врата Посланства, — она се не отварају. Куцам јаче — Мирослав Спалајковић виче: „Ко је2 — Напоље! Шта ме се тичу ваше жеље, — ово је српска кућа, а ви сте — аустријанци!,,.“ Чупа своју бујну косу и довикује: „Да се више нисте усудили узнемиривати ме, јер ја — стварам!..." Шта ствараг — Зар Велику Југославију 2!... У руском Ђенералштабу и Министарству Иностраних Дела, којима се тада обратисмо, сазнадосмо да питање образовања добровољачких јединица неће наићи на препреке...

Вратих се у Ниш, па право Пашићу. Понесох са собом карактеристично писмо заробљеника Јове Бланића из Мостара и његових 800 другова, упућено нашем петроградском Посланству из Новониколајевска (у Сибирији) и замолих да се одштампа у „Самоуправи". Пашић обећа хитно решење добровољачког питања, „Самоуправа“ не донесе оно писмо (које сам у изводу објавио у „Биржевим Вједомостима“ бр. 14640 од 29. јануара 1915). Почекасмо, али узалуд — дипломација се не миче. Врховна Команда нас помаже, Командант Трупа Нове Области

“) Радио сам тада у друштву са проф. Радославом Јовановићем, 6. министром Генчићем, проф. Миленком Вукићевићем, и Јеронимом Табурно, родом из Боке, који се једном приликом (јула 1913), у клубу петроградских адвоката, у дискусији са бугарским професорима Милетићем и Шишмановим, толико узрујао, да је пао у несвест на катедру, и после неколико сата издахнуо на Генчићевим и мојим рукама.

347