Nova Evropa

Хенрик Штаден рођен је негде око године 1542, у малој паланци Алену, недалеко од Минстера у Вестфалији, као дете неког аленског грађанина. Још као младић морао је да бежи из свога завичаја, те се нашао прво у Либеку, а онда у Ливонији, где се у то време водио рат између цара Ивана и Пољака, због ове важне покрајине дуж Балтичког Мора. Служио је прво као радник-надничар, а затим као надзорник над сеоским радницима, те се напокон нашао у Москви, где је прошао сито и решето и правио каријеру, добивши спахилуке прво као „служили иноземец“, т. ј. иностранац примљен у

војну службу са официрским положајем и платом — која се тада састојала у Русији од прихода од имања-спахилука („помјестије") —, а онда као „опричњик“; уз то је добио плем-

ство од Грозног (зато се и пише „уоп-З!адеп“), учествовао је у пљачки, па се бавио и зеленаштвом, уцењивањем, трговином, и крчмарством, После вишегодишњег боравка у Русији, након укидања „Опричњине" (1572), изгубио је своја имања, па се неко време на северу Русије бавио трговином, али најзад је морао да из Русије бежи (1576). У Немачкој, јавио се са неким фантастичним предлозима о освојењу Русије, па је у томе смислу подносио и мемоаре цару Рудолфу П. Био је „знтимус“ пфалцграфа Георга-Ханса од Фелденца и Лицелштајна (у Елзасу), који је био иницијатор и подстрекач свакојаких политичких пустоловина; овај „кнез-пролетер“, и његов саветник Ш]таден, типичне су личности бурног и авантуристичког ХМЕ столећа. Штаден је своме покровитељу помагао при изради његових пустоловних планова, па је у вези с тим написао и овај свој опис тадашње Московије, Рукопис његов састоји се из четири дела: 1) „Земља и управа Московије, описане од Хенриха Штадена“, 2) план освојења Московије и њена претварања у покрајину Римске Царевине, 3) представка аутора поднесена Цару, и 4) аутобиографија Штадена. У аутобиографији имамо јасну слику овог типичног пустолова, „конквистадора“ ХМ! столећа, У плану освојења Москве налазимо пуно занимљивих географских података о Русији, нарочито северној, те стратегијских комбинација, и један чудноват суд о приликама у Русији: Штаден држи да цела Русија толико мрзи свога владара — Ивана Грозног, да неће бити тешко освојити је целу са веома маленим снагама, јер нико неће бранити Грозног!... Догађаји су потпуно демантовали Штадена, — крај свих својих зулума, он се одбранио и од Швеђана и од Пољака и од Татара, и своју државу готово неокрњену предао у наслеђе своме слабоумном сину, Највећи интерес представља онај део Штаденове књиге који садржи опис ондашњих руских прилика. Важност његова је у томе што је то причање једног од „опричњика“, а с тога гледишта није нам иначе ништа остало. „Опричњина“ Ивана

395