Nova Evropa

У Јени (1892), исповедио је своју сумњу у апсолутизам, и препоручивао је снажење и ширење јавног мишљења и парламентаризма. Новије примере у том погледу пружа нам Светски Рат: кадгод се у њему хтело раскравити замрзла срца изморених народа у борби, није се знало ни могло ништа друго до васкрсавати у њиховим срцима и очима лепоту и сјај слободе, које су они имали да понесу и изазову и код својих љутих противника, да би се тако успоставило јединство или друштво народа, за миран и слободан развитак светске цивилизације, Што су језици који су ово говорили били често лажни, то не мења ништа на факту, да је онај идеал био једини који се дао бранити, једини коме су се сви могли обраћати с поузданим изгледом у успех и општу корист.

Изгледало би, да смо овим путем дошли до једног чудног случаја сукоба између теорије и стварности, између идеје и чињеница: они идеали (контраидеали) који се теоретски не могу одржати, и који се откривају као ирацијонални, потврЂени су историјом, док је напротив идеал који се даје потврдити једино размишљањем демантован од историје кроз последњих педесет или шездесет година. Готово би се рекло, да историја филозофије и политичких наука иде различним, и супротним, правцима од оних којима иде грађанска и политичка историја. У ствари, тај је сукоб само привидан, и он може да нам пружи једино мотив за сумњу да ли је ова историја била уопште добро схваћена; а то смо већ напред наговестили оном резервом, да је оквир који се обично поставља мислима само материјалан, спољни, или једностран. Гледан с те стране, овај сукоб испао би као декаданса (колико се само у нашим временима говорило о декаданси, и колико смо се заносили и поносили декадентизмом !) —, као негатив историје ранијих епоха, и у поређењу с њима. У истини, није ни једно ни друго, него је напросто наставак, или — ако се баш хоће — мучан наставак ранијих епоха. Другим речима, оно што се описује као запуштање либералних појмова, не може се схватити друкче него као борба тих појмова са догађајима који су надошли и са крупним чињеницама које су међутим завладале светом. Романтички, идеалистички, и либерални, перијод није уредио људско друштво заувек, нити га је коначно извео на прави пут и показао једном за свагда правац којим ће ићи напред без препрека и незгода, Тај је перијод учинио само јаснијим и одређенијим главни принцип, дао директиву коју је људско друштво вишемање срећно искористило да би решило извесне своје актуелне проблеме, сјединивши, како се то већ догађа, нагле генерализације, доктринарску искључивост („нека боље пропадну колоније него ли принципи"), илузорне наде, заједно с оном врстом митологије која тако лако пријања уза сваку

43