Nova Evropa

нову истину. Не треба се дакле чудити, да се борба наставила, и да је постајала све тежа и жешћа, да су ницале тешкоће каквих пре тога није било, или их бар није било у оном обиму и онолико, да су илузије морале да се распрше, а генерализације подвргну поновном прегледу, док је митологију дошла да замени критика. Тако је у економији морао да се заврши либералистички симплицизам обраћањем у теолошки оптимизам хармонија. У интернацијоналним односима постављене су границе о које је ударао покрет народности, које су тежиле да се скупе у државе, па се схватило, да романтичка политика, и она рестаурације и она мацинизма, морају да изврше обрачун са стварношћу, те да понешто науче од старе политике, сада окрштене именом „Кеађроник“. У државним формацијама дошло се до увиђавности, да се државно, нацијонално, јединство може каткада да прикаже и у несагласносте са владавином и поступцима либералног режима, и да нацијонално јединство може да искључи државно, или обрнуто. На исти се начин могло видети у унутрашњој политици, да парламентарна управа није увек била у стању да загарантује мир и социјални поредак. У црквеној политици запажало се да. илуминизам и антиклерикализам нису били тако моћни да растуре Католичку Цркву, или да јој зададу смртни ударац, него су чак претили опасношћу да би се друштво могло и сувише нагло решити њених чврстих облика организације и реда, док лајичка религија, која се јавила и развила у Сетеченту и Оточенту, још није била довољно снажна и стара а да се не пода двојакој неуравнотежености, час материјализму и ранијем веровању, час безнадноме песимизму и осећању усамљености и мржње. Треба још споменути, да није било увек могуће применити хумано поступање на варварске народе, или на оне ниже цивилизације за које је вредело старо право освојења и подјармљења. И треба још признати, кад је већ реч о круговима културе, да је и генијална идеалистичка филозофија, у већини својих делова, била такођер симплицистичка, са својим апријористичким логичким конструкцијама — света природе, и света историје —, тако да се указала потреба подићи поново на част и до релативне автономије позитивне знаности и филологију. При извршавању свих ових исправака и признања отишло се, у заносу полемичком, и превише изван линије, па су негирани и економски либерализам као идеја, и покрет народности, и парламенти, и слободна мисао, и осећај човечанства, и ефикасност морала, и идеализам као такав. Исто је тако било природно дз су, и на другој страни, док су тигантским кораком расле и напредовале економске снаге и са њима антитезе капиталиста и пролетера, устајали послодавци и радници, као искључиви представници тих снага (које су, по својој природи, економске а не етичке, те се нимало