Nova Evropa

не разумевају у владавини друштвом, у ефективни ток историје, и уопште у главне потребе људске душе), обраћајући своје жеље и своје погледе било у правцу потпуне обнове друштва, из темеља противу своје властите природе, било према враћању на ауторитативне режиме против историје, па су налазили и писце и филозофе готове да изразе и израде у себи те жеље и те погледе, у виду комунистичких или апсолутистичких идеала, заогрћући ове последње отпадцима старе историје, као да су то били некад сјајни сагови или славне заставе.

Ипак, при свим тим сукобима, и насупрот свим тешкоћама, принцип који управља историјом времена о којему говоримо био је и остао либерални принцип, јер се никоји други није досад јавио или родио који би га заменио, и који би показао такове конструктивне снаге. Па и у помрачењу што га је Рат донео собом, рат велик и деструктиван какав се раније није видео, комунизам (управо лажни комунизам) се окушао само у једној земљи, и то у земљи заосталој ван либералног света; а можда ће и тамо завршити тиме да прокрчи пута ономе животу слободе који ранији аутократизам није умео да оплоди. МИ заводећи новине и поправке, и уносећи нове светлости у историјски оквир времена, које смо назвали „конвенцијоналним“, и немоћан да спречи интервенције Државе и општинских самоуправа у економским питањима, као и велико социјално законодавство, либерализам тиме није побијен него је продубен, одржан жив и свеж у своме духу, иако оштећен споља; па и онда када је изгубио битку на интернацијоналноме трговинском пољу, за претежне интересе извесних држава и царстава, остао је стално оним знаком који смо принуђени да узмемо и сматрамо вођом и правилом. Дуга борба око установљења либералне републике у Француској, против легитимиста, орлеанаца, клерикала, а затим против ројалистичких и реакцијонарних покушаја Буланжеа и покретача Драјфусове Афере, развила се победоносно у деценијима који су следили иза 1870. И као у Француској, која је доживела лекцију Другог Царства, тако је либерални режим остао нео-

орив и у земљама где му је традиција била старија и где се он (како би Хегел рекао) претворио био већ у Уогитћећ, илити у обично уверење, те прешао у крв и у мозаг. Треба забележити, да се и величанствена зграда једног великог народа, који је у напону своје војничке снаге и државне моћи почео одбијати снаге либералнога одгоја, показала врло мало отпорна и почела рушити; али је он одбацио од себе своје племиће и плетмичиће, те творце онога јединства, па обновио свој либерални уређај. Тако се догодило да се растурила и једина од великих европских државних формација која је још штитила нацијоналне индивидуалности, Социјалистички покрет, који је пред крај столећа изгледао тако страшан, и погибељан за оно доба и