Nova Evropa

Hierarnim krugovima Dubrovnika i Zadra važio kao najodaniji Bajronov poklonik, i »Zora Dalmatinska« je već za 1845 godinu donela njegov prevod poznate i popularne pesmice iz »Čajld Harolda«: »Pozdrav domovini«. Iste godime je isti list šlampao i jedan Vrazov prevod iz Bajrona {objavljen i u njeđovoj zbirci »Gusle i tambure«), kako se čini prvi, U istoj deceniji prevedeno je mekoliko poznatijih Bajronovih pesama i u Beogradu, samo što ii prevodi nisu svi objavljeni, Prevodilac je Konstantin Nikolajević (1821—1877), једап od saučesnika pri osnivanju Društva Srpske Slovesnosti, Nikolajević je jedan od one trojice mladih ljudi koje je godine 1841 beogradska Vlada poslala u Pariz na nauke; druga dvojica bili su Jovan Marinović, i Filip Hristić, U Parizu su se, izgleda,

oni i upoznali sa Bajronovom poezijom, — zahvatio je i njih talas toga doba, pa je to njihovo rano bajronstvovanje ostavilo фтаба — bar što se fiče Nikolajevića i Marinovića — u nji-

hovim prevodima iz Bajrona., O Marinoviću kao prevodiocu Bajrona govorićemo. docnije, Što se liče Nikolajevića, on je posle svojih studija u Parizu proveo neko vreme i u Londonu, potom bio srpski poslanik u Carigradu i Ministar Unutrašnjih Dela; napokon se ubio u Boksegu, na imanju svoga tasta kneza Aleksamdra Karagjordjevića, Nikolajevićev. literaran rad bio Je uglavnom iz istorije, Svoje prevode iz Bajrona pripremio je bio za prvu svesku »Glasnika Društva Srpske Slovesnosti«, koja je imala da izadje 1846 —, i ti su bili: »Ridanija Tasova«, »Nevesta iz Abidosa«, » Imine«, i prva pesma iz »Proročanstva Папфоуа«“), Loše su sudbe medjutim bili ti prevodi, jer dok je u prvu svesku »Glasnika« ušao sav onaj ostali materijal što su da za nju saradnici pripremili, Jedno su Marinovićevi prevodi iz nje izostavljeni, Nikolajević je ipak, docnije, objavio svoj prevod »Tmine« i »Neveste Abidoske«, u jedmoj zamimljivoj knjizi, koju je štampao u Beču {1860) pod imenom »Serbska Besaeda u Latinskom Pismu«, НИ

_· Ртејахеб! зад па ртеуоде 17 редезенћ бота, тотато да se zadržimo maročito na prvom poznatom ргехофоси Вајгоnovih stihova na slovenački, na Erancu Jeriši-Detomilu (1829—1855), koji je umro vrlo mlad i ostavio malo drugih radova za sobom, Jeriša je i sam pisao pesme, Ideje iz 1848 proviruju kroz mjegove originalne stihove, — bio je romamtičar i slavenofil. Prevodio je i Herdera, i preradjivao na slovenački P, P, Njegoša**). Ali njegov najpoznatiji rad su prevodi Bajronovih »Jevrejskih Melodija«, koje je Blajvajs

*) B. Miljković: »Društvo Srpske Slovesnosti« {»Članci i Prilozi«, Kod. 46. izdanja Matice Srpske, Str, 52.). | _ **) Gr, Krek; »V spomin Jerišatov« (»Glasnik Slovenski«, 1859); Dr. K. Glaser: »Zgodovina«, knj, II, str, 183,

59