Nova Evropa

лусу протумачила загтонетку, И сад, усвојивши мишљење покојниково њему у дискрецији поверено, понавља он тезу о Ватсоновој „аустријанштини“ у овој форми: „Г. Стид је несумњиви и опробани пријатељ нашега народа, за разлику одгГ. Ситона-Ватсона, који је увек био велики аустрофил, и који је пре Европскога Рата о Србији говорио к писао исто онако како су то чинили бечки и пештанскилистови“. — Није, држимо, потребно истицати пред нашим читаоцима, и пред целом обавештеном светском јавношћу, инфамност и апсурдност оваког тврђења, поготово у часу кад је сва тежина навелико организоване немачке кампање око одговорности за Рат („Кмевазсћш табе“) уперена поглавито противу аргумената изнесених у Ватсонову „Сарајеву“, икад он, Ватсон, ломи опет једно копље у штампи и у Форењофису за Југославију, и за целу Малу Антанту, раскривајући макинације лорда Ротермира; али нам се чини утолико потребније, овај пут, и нашој јавности и нарочито неким надлежним факторима, скренути пажњу на овако неквалификовано E недопуштено писање. Док је у питању Др. Лазар Марковић, уредник „Га Зетле“ у Светскоме Рату и данашње радикалске „Самоуправе“, „сарадник“ пок. Николе Пашића, могли бисмо још окренути главу, и помислити: „Знамо извор ових суза“; није ни Др. Ситон-Ватсон крио свога мишљења о пок. Пашићу, а ни о живоме Лазару Марковићу, па и не очекује да га овај хвали и да му захваљује, иако је, наравно, друго говорити о некоме неповољно а друго износити неистине и клевете. Ствар, међутим, постаје озбиљнија кад се узме у обзир, да ови чланци излазе у „Времену“, органу бившег Министра Иностраних Дела (М. Нинчића), који не сматра још — ако сви знаци не варају — своју улогу завршеном у нашем јавном животу. Ипак, имајући у виду да Г. Нинчић, настављајући да исповеда своју политику безусловног пријатељства према Италији, даје изјаве противу политике приближавања Немачкој, док у исти мах „Време", из опипљивих разлога, велича немачку велику индустрију и —- заговарајући што тешње везе — цело се посвећује Немачкој (види број од 16. августа 1927), могли бисмо и преко оваких манифестација наших политичких и новинарских нарави прећи с презирањем на дневни ред. Др. Лазар Марковић, новинар и бивши министар, и Др. Момчило Нинчић, власник новина и бивши министар, спадају у категорију толиких наших професијоналних политичара и новинара који сами не узимају трагично оно што мисле и оно што пишу, па се ни њихово мишљење и писање не узима трагично: ко све у нас није био министар, и ко све у нас није новинар и власник новина!... Али долази много озбиљније: Дра. Лазара Марковића, и после Скупштинске Анкете, шаље наша Влада у Женеву као делегата наше државе; и

64