Nova Evropa

Напокон, наилазимо и на мишљења за која се не може рећи да су плод ни традиције ни апријоризма ни субјективизма, него су творевине просте правничке неспособности. Док правник, код поменутих страна оне кардиналне мане иако недовољно тек ипак нешто мисли, код просте правничке неспособности он не мисли уопште ништа, он прима „становиште“ које му посве случајно бане у мозак без размишљања и без икакве контроле, Овакове творевине разоткривају у њиховим творцима клонуле умне снаге, па се на њима не вреди дуже задржавати,

Оно што се дешава у правној струци услед правничке неспособностн, напросто је спрдња самога појма науке. У појму науке је, наиме, да човек учи, истражује, размишља, домишља се, контролише, рони у дубине до темеља, и да на томе онда изграђује своје умне творевине. Правничка неспособност, напротив, све само додирује површно, или никако, а ипак поставља мишљења и становишта са претензијама, или насупрот другим, темељно образложеним и продубеним становиштима и мишљењима, одбијајући ова често а Ипипе. У најбољем случају, признаће се да је једно тако становиште „теоретски" исправно, али се у пракси неће уважити; а гко се очигледно неисправно становиште означи погрешним, онда се напросто изјављује: „Ја пак тврдим, да је свако супротно становиште погрешно". То је менталитет неспособног правника, који сваки држи, да сме „имати своје мишљење", или боље рећи, да свако његово мишљење, ма и најнеоснованије, има право на егзистенцију и на поштовање. Међутим, како већ рекосмо, свака законска одредба има само једно значење, које искључује сва друга, Кад је говор о „спорним питањима“ у праву, ту се мисли на супротна разлагања о истој законској одредби, за која се претпостављају једнако јаке основе оправданости, док у ствари таких разлагања и аргумената нема, јер је једно разлагање, или један аргуменат, увек погрешан. Неретко се догађа, да се чак и за исправна становишта износе наопаки аргументи; а карактеристична је за нашу правну науку, или тачније за нашу правничку способност, чињеница: да у теорији и у пракси постоје погрешна мишљења која су опште усвојена, те насупрот којима се није ни постављало исправно мишљење. Карактеристично је, даље, да све ако је исправно мишљење и било постављено насупрот таквом опште усвојеном погрешном мишљењу, то исправно мишљење остаје често неуважено, или се чак не узима ни у обзир. Према томе, изгледало би понекад да је правна наука нека врста негромантије, окултне знаности, шта ли, где је свакоме дозвољено да поставља своја произвољна становишта, која често нису друго до најневероватније настраности или обичне заблуде. Свако иде својим путем