Nova Evropa

небринући се за туђа и супротна мишљења, „ја сам тога =лишљења“, — и тиме је за њега ствар решена.

Правна мишљења имају, и задржавају, научни карактер само ако су, пре свега, ваљано и бесприкорно образложена ; али то још није доста, О правном се мишљењу може стварно говорити тек онда ако његови творци односно браниоци умеју да побију супротне аргументе уверљиво за свакога који и сам мисли, Мишљење које не узима у обзир противне аргументе, или које чак мора признати да су ови ваљани и на закону основани, тако „мишљење" и није правно мишљење, већ једна проста произвољност. А баш таковим „мишљењима“ врви судска пракса. Човеку који мисли мора често стати памет шта се ту све дешава. Изричу се судови који се уопште не образлажу, или се образлажу празним речима, или очевидно погрешним аргументима, Једна честа појава је, да се место разлога постављају тврдње, којима се даје тек облик разлога ; не опажа се да баш тврдње које се наводе као разлози и творе предмет спора. Ко мисли, може себи лако предочити какав утисак о судачкој научној спреми, способности, и савесности, производе такова судска решења, поготово кад долазе од виших судова, од којих се с правом очекује нешто промишљеио, темељно проучено, те исцрпно, стварно, логично, и уверљиво образложено, будући да виши судови имају и ту функцију, да утичу васпитно на судије нижих судова,

Често се наопако схвата уставна одредба о судачкој независности. Она се састоји у самосталном, т. ј. независном од ма које власти, тумачењу закона. Али самостално тумачење није истоветно са произвољним, површним, и несавесним тумачењем закона. Ту се мора нарочито упозорити на једну слабост, својствену додуше људској природи, али која у праву рађа тешким последицама. Некоји судије држе, да би губили од свог престижа и крњили ауторитет суда кад би, увидевши погрешност својих разлагања, усвојили друго, тачно, гледиште, Они губе из вида да се престижи ауторитет не крње кад се наопако мишљење исправља, већ напротив кад се истраје на њему, према оној латинској; cuiusquis hominis est errare, nullius nisi insipientis in errore perseverare,

Није ретка појава, да чак и научне ревије ускраћују објаву расправа из разлога што се тумачење садржано у расправи противи „претежној теорији“ о односном правном предмету. То се догађа нарочито тада када онај који иступа са становиштем противним „претежној теорији“ није какав „уважени научењак“, већ обичан скроман правник, Научније би било, по нашем мишљењу, кад би се такова расправа, ако је добра и ваљано заснована, оберучке прихватила јер правна наука у правом смислу речи није тек нека врста догама у које не сме нико дирати, или — у најбољем случају — само који „ува-