Nova Evropa

сексуалних изгреда међу омладином и одраслима, који пре тога нису имали појма о овој патолошкој појави. Прећи ћу преко многобројних примера познатих из књига и из школе, па ћу споменути само још два случаја из свог властитог искуства. Док сам био са службом у Мостару, открили смо ми наставници једнога дана удружење „жутог трокута“: овај „жути трокут“ био је организован по узору на један филм, са сврхом да мучи и туче непоћудне другове, или уопште свакога који би му под руку дошао. У Сарајеву, догодило се на школа у којој сам био наставником, да су се два ђака са покраденим новцем спремили на пут у Америку; један од њих, адоптирано сироче, окрао је свога поочима, — као што је то, према признању, видео једаред у филму. И колико има таких случајева!... Наравно, не почини сваки одмах неки злочин или неки грех; али су овака читања и гледања потицаји на телесну и мисаону разблудност, на прекомерно узбуђивање и болесно фантазирање, што већ само собом значи отуђивање и скретање од од онога у чему се састоје културни и друштвени задаци народне заједнице, Читави кругови људи науче се на читање оног дела новина у којем се доноси слика нездравих друштвених појава; то читање прелази у страст, и један заразује другог. И док су све просветне установе свесне тога, и раде на сузбијању последица и зла који отуда потичу, неки новинари чине се невешти, или се гласно одричу одговорности која на њих пада, као да рад и задаци штампе нису такођер добрим делом просветни и васпитни, те се однос редактора н његових сарадника према читаоцима може упоредити са односом учитеља према ученицима. А онај који ради јавно и чији је рад у знаку социјалне педагогије, тај мора да буде свестан велике одговорности за све што чини,

Може се у новинама писати о свему и свачему; али се не сме писати о негативним и жалосним странама и појавама људског друштва и живота само ради сензације, и — посредно — ради трговине, Ако треба бирати између деоничарског капитала и народа, онда нам је прече и драже опште добро него највеће богатство на свету. Место да се позивамо на закон, ми се позивамо на културну вољу и на савест сваког оног који држи перо у руци. Закон о штампи су само објективиране норме, док прави закон треба да потиче из душе и из савести; треба перо прво умочити у савест, па тек онда у мастило, И кад тражимо потпуну слободу штампе треба у исто време да тражимо духовну и моралну слободу новинара. Скретање у том правцу врло је потребно, и оно треба да се што пре јави у душама најбољих новинара и у душама најбољих људи.

Салих Љубунчић.

96