Nova Evropa

ставио био прнорукцима и једну опасну замку, — али о томе још није време да се говори.,,

Из горе изложених докумената и извештаја види се, гдржимо, јасно да је Хартвиг у Србији заузимао заиста „сасвим изузетан“ положај, какав ретко, веома ретко, заузимају страни посланици у једној туђој независној земљи. Бесумње, њему | су — поред његове амбиције и борбености — много ишли у прилог и сами догађаји и време. Још пре свога доласка у Београд, он је одлично познавао прилике и истакнуте политичаре на Балкану; пре него што је постао био директором 1, департмана руског Министарства Спољних Послова, провео је извесно кратко време у дипломатској служби на Цетињу (1876), и три године као конзул у Варни (1881—1884). Николу Пашића, Димитрија Ризова, Ратка Димитријева, Данева, и многе друге Србе и Бугаре, упознао је још тада, и док је био чиновник у Министарству, кад су му ови у пози политичких мученика и незадовољеника обијали канцеларијски праг ради материјалне помоћи, Такво деликатно познанство са нашим и бугарским емигрантима и левичарима из осамдесетих и деведесетих година прошлога столећа Хартвиг је врло широко искористио у Београду за заснивање своје балканске политике, јер су ти његови негдашњи благодејанци, кад је он дошао у Србију, били на врхунцу власти и силе, како у Београду тако и у Софији, При тим повољним условима, он је убрзо постао средиштем око којега су се вртели сви важнији политички заплети и расплети на Блиском Истоку. Под његовим енергичним настојавањем и руководством, на Балкану су се разиграли догађаји који су судбоносно пореметили равнотежу између Тројног Савеза и Тројног Споразума, и самим тим учинили да се цео свет међусобно закрви неколико година раније него што би се иначе десило. Јер нико неће спорити, да се пропаст једне Велике Силе, каква је била Аустро-Угарска на међународном форуму, ни у ком случају не може ликвидирати у уском кругу заинтересованих суседа, њених законитих наследника. Та пропаст Хапсбуршке Монархије било би питање само неколико година и без Сарајевског Атентата. Оног дана када је Хартвиг успео у својој заветној мисли, да се осовина руске балканске политике пренесе из Софије у Београд, оправдана пометеност бечких империјалистичких кругова порасла је у толикој мери, да је рат Аустрије противу Србије, а самим тим и светски рат, био коначно одлучен одмах после српске победе на Брегалници, Аустријски монитори, дакле, који су бомбардовали Београд 17. јула 1914, били су напуњени још 17, јуна 1913. Чак и његов наследник у Србији, кнез Трубецкој, постао је, под утицајем Хартвигових извештаја, србофил, mako су га раније, док је био руски конзул у Старој Србији, сви познавали као изразитог бугарофила.

276