Nova Evropa

Никола Пашић је знао боље него ико колико је акција, Николе Хартвига била пресудна по судбину данашње Југославије. Зато је он велики грешник према успомени Николе | Хартвига, и пред нашом историјом, што после Ослобођења ни у једном званичном нити приватном говору није поменуо заслуге овог најзаслужнијег пријатеља српског народа. У своме политичком тестаменту Пашић се, са оним руским рубљама ускраћеним српској сиротињи, сетио само Николе ШП) преко успомене Николе Хартвига прешао је ћутке, иако је знао да је Никола Хартвиг учинио за стварање данашње Југославије више него ма који фактор наше предратне државне политике, и да нас и Никола [ није оставио (1914) нашој судбини једино благодарећи тој Хартвиговој успешној акцији и српској победи на Брегалници. Пашић је, наравно, то намерно учинио, да би Хартвигове успехе представио као своје. Најзад, Никола Хартвиг био је тај. коме Пашић има уопште да благодари за своју државничку популарност на страни, без мало исто толико колико и српским победама. Истина, Хартвиг је разносио Пашићеву славу не из убеђења већ поглавито из личне потребе, да би осигурао међународни кредит својим комбинацијама, које је увек протурао под фирмом „Српске Владе“ и државничке мудрости, мирољубивости, широкогрудости, и т, д.,, Николе Пашића. Неоспорно, Хартвиг је играо на србофилској политици и своју личну карту, и то све или ништа.

Из Београда, Хартвиг је са доста оправданом надом прижељкивао министарски положај на Пјевчикову Мосту, или бар амбасадорски на Златноме Рогу, Али судбина није хтела да га још мало причека. После Сарајевског Атентата, све бечке новине отпочеле су хајку на Хартвига, по команди његова заклетог непријатеља Форгача. Барон Сторк, да би угодио Форгачу, искористио је отсуство барона Гисла да исплете противу Хартвига једну нову интригу: пустио је прво глас међу београдским колегама, а затим званично известио Беч, да за време свечаног парастоса Францу Фердинанду, у београдској католичкој цркви, застава на руском Посланству „демонстративно“ није била спуштена, како то међународни обичаји захтевају. Никола Хартвиг имао је на својој савести нарочитих разлога да ту неистину одлучно одбије од себе. Чим је сазнао за Сторкову интригу (27. јуна), он је на телефону одмах замолио Гисла (који се био вратио из Беча само дан раније) за дозволу, да се још исте вечери састану. Барон Гисл је пристао, и Хартвиг је дошао после вечере у Аустријско Посланство, Ову сцену описао је недавно барон Гисл у својим мемоарима (види београдско „Време“ од 21. октобра 1927). Хартвиг је, каже Гисл, одмах почео узбуђено да се правда од подметнуте му неделикатности; онда је прешао на разго-

277