Nova Evropa

је та „школа узгојна“ неко вријеме, док није добила конкуренцију у „гимназијском приправном течају“ што га приватно отворише средњошколски наставници са правом сврхом Видовићеве Школе, а без њезина помпезног назива,

Напоредо са својом школом, основао је Видовић и часопис „Узгајатељ", а нешто кашње часопис „Нови Човјек". У пропаганди ових листова нема ниједне нове идеје ни мисли о узгајању и раду око људског етичког култивирања која не би већ била изнесена у досадањим педагошким листовима и дјелима, А ипак си Видовићев „покрет“ присваја у свим својим иступима неку „историјску“ улогу поправљача и обнављача човјечанства, што доказује већ и сам наслов листа „Нови Човјек“. Ко је и мало озбиљније загледао у културну повијест човјечанства, поименце у његово цивилизирање и етички развој, тај се мора насмијати оним најивним рецептима о преображавању у „новог човјека". Као да се човјечја природа у културном човјеку, који је продукат хиљадугодишњег развоја, даде по нашој намисли навраћати и трпати у калупе и из „старог“ преначинити „нови“ човјек! Међутим, јавност је лако завести оним што јој је пожељно, а то су у овом случају блистава обећања о моралном препороду људства. Такав начин освајања јавности зове се опћенито демагогијом, завађањем маса, било на којем подручју. Да је то могуће и на просвјетном, доказом нам је Видовићев „покрет“, који је у свим својим методама заснован на самим демагошким средствима. Да нас се криво не схвати, истичемо одмах, да се то демагоштво не састоји у том што се настоји продирати у широке масе — јер просвјетно настојање мора да се ту шири, него је демагоштво у том што се обећава нешто што је у својој могућности опрјечно искуству и науци. У таку врсту обећања и навјештања спадају бесумње и блиставе етичке манифестације Видовићевих регенераторских листова,

Не мање демагошка установа Видовићева „покрета" јесу т. ЗВ. „дописне школе“, које је засновао након престанка „Школе за одрасле" у Сарајеву. Те би школе, према огласу њихова оснивача, имале бити ширитељице знања и просвјете, те надокнадити сав мањак наше досадање просвјете. По изгледима који се навјештају у реклами за тај спасоносни рад, неће ускоро требати ни школа, јер ће „сватко моћи имати у својој кући гимназију“. Уистину, сва чаробна снага тога просвјетног чуда састојала би се у том, да се човјек упише чланом те школе, те да. добија (дакако уз одштету) разне „уџбенике“ из којих има да учи исто тако као да их је купио у књижари. Осим тога добијају се и поменути листови покрета и пригодна предавања Г. Видовића, која се онда истодобно морају држати у свим мјестима до којих допиру дописничке зраке тога жаришта. Тако је недавно оглашено једно предавање о „стрампутицама

313