Nova Evropa

знаје људство из наука безброј филозофа-етичара почевши од Конфуција и Сократа па до Хегела и Канта, Можда је новост у методи, којом би се имало свладати потешкоће „побољшања. културе“ коју Г. Видовић обећава 7 Али, такових метода уопће нема, јер су немогуће, чему нам је доказом сав досадањи процес људског етичког напретка,

За документарну илустрацију свега што је довде изнесено, | навешћемо један примјерак рекламе у једном броју овогодишњег сарајевског дневника „Југославенски Лист", Наслов и увод те рекламе гласи дословно овако: „Миљенко Видовић апостол етике": „Сред Јужних Словена шири се морални и културни покрет, који се покаткад успоређује са талијанском Ренесансом, са идејологијом велике Франпуске Револуције, иса хуситизмом. Иницијатор и главни апостол тога покрета који наилази на бројне редове присташа у цијелом краљевству СХС јест Миљенко Видовић (1884), Покрет Видовићев налази присташа исто тако међу широким масама као и међу интелигенцијом, захваљујући својим геслима, која говоре једнако осјећају као и разуму. Из Сарајева, огњишта цијеле дјелатности, продире покрет чак и преко граница Југославије",. То је тек један примјерак из обилне рекламне литературе „Покрета“, али држимо да је довољан за документацију и исправност овога нашег приказа. Г. Видовић не пише додуше сам све ове рекламе својој властитој слави, али је он инспиратор и подстрекач већ тиме што ју подноси, и што на њој гради ширење свога „Покрета“. Јер ако би се одрекао оваке рекламе, потврдио би да његов „Покрет“ уистину није никакав велики покрет у смислу како га он свијету навјешта; а ако је признаје, потврдио би или да је најиван или бескрајно частољубив и славохлепан, што се и опет никако не слаже са квалификацијама једног правог вође великих етичких покрета,

Љ, Дворниковић (Сарајево).

Vidovićev pokret,

I loše kmjige дођто je čitati, veli Gete, da bismo naučili kako ne valja pisati, Medju ovako обе Кпрбе Које treba pročitati, da bismo ih se znali čuvati, spada i »preporoditeljski pokret« Vidovićev., On je mikao, kao i toliki drugi, u savremenoj psihozi, u doba majveće duševne rize, tako da se na mjemu kao u zrcalu ogleda verna slika poratne sredine, Omaj duh izgubljenosti i averzije prema pravoj znamosti i kulturi, duh megalomanije, nesolidnosti, i migstičnih težnja, koji je tipičan za maše mporatno doba, mašao je u Vidoviću svoga

315