Nova Evropa

Тиме, наравно, не мислимо рећи ништа неповољно о менталитету Црногораца уопште, утолико мање што је Пуниша Рачић врло рано напустио своју ужу отаџбину, па прешао у Србију. Ипак, како каже никшићска независна „Слободна Мисао", „народ у Црној Гори мора осетити једну врсту одговорности,,.. да је случај Пунише Рачића, тежак и мучан за наш цео државни живот, тежак и понижавајући за све Црногорце, а посебице за прногорске радикале" (број од 24, јуна). Уосталом, и други један Рачићев ужи земљак, иначе демократ (ако није међутим прешао у коју другу странку), Марко Цемовић, коментарише (у „Народној Трибуни") дело Пунише Рачића са погрешног гледишта црногорског „чојства и јунаштва“ и повређене части; „... Кад овоме додамо, да је Пуниша Рачић у последње време био свакога дана предметом исмејавања од стране опозиције, он би доиста и постао парламентарна спрдња да је, недобивши сатисфакцију, вратио неразумно потргнути револвер. Црногорац у којем живе сви инстинкти личнога частољубља, ко зна шта је преживљавао, и шта се онога тренутка све дешавало у његовој души,,." Изгледа, према свему, сасвим природно што је мајор Танкосић позвао Пунишу Рачића —- како је овај сам сведочио на Солунском Процесу (види књигу „Тајна превратна организација", стр. 322) — године 1914, да ступи у Црну Руку, који је позив он тада одбио с мотивацијом: „Ја са својим пријатељима из Црне Горе нисам пречистио наше лоповлуке и насиља од цетињског режима, и сматрам да би били фукаре кад би ми исправљали ствари у Србији, а наше ствари горе стоје, и зато за сваки патријотски рад стојим ти на расположењу, а у унутрашње ствари нећу да се мешам". Али се овај „јунак до безумља" ускоро ипак определио и за „унутрашње ствари" Србије, само — противу Црне Руке, поставши један од најоданијих присташа и послушника пок. Николе Пашића, Као четник није оставио најбољу успомену међу својим друговима; чак и удружење „Петар Мркоњић“, које је он помогао основати, и којему је био председником, „после тешких и горких искустава свију наших организација с овим неурачунљивим човеком“, одрекло га се и сменило га је с управе (види изјаву у „Политици“ од 23. јуна, стр, 7/8), Али му је зато пок. Пашић „као таквом (као четнику) често давао деликатне мисије"; једну од ових споменули смо: сведочанство у Солунском Процесу. То пријатељство између „седог премијера" и Пунише Рачића наставило се, и употпунило, после Рата, до те мере, да је овај „други син" Николе Пашића постао убрзо, од сиромашка, велики богаташ, и велики радикалски политичар, који је у Скупштини смео јавно говорити, да су „Никола Пашић и Пуниша Рачић ударили темеље албанској држави“. Какви

су то били „темељи“,и какве су сада биле, међу Арнаутима, O OŠ