Nova Evropa

приликама, уђу у Народну Скупштину и нађу у њој терена за своје дивље погледе и подвиге.

На овој линији, идући за Пунишом Рачићем и његовом дружином — и физички и морално —, наићи ћемо убрзо опет на фаталну фигуру врховног радикалског шефа, пок. Николу Пашића, и на његове главне иако много мање другове, међу њима поименце пок. Стојана Протића и пок. Љубу Јовановића (патрона Веље Вукићевића). Ми смо кроз осам година настојали — и актуелним чланцима и документованим студијама —- показати, у којем се правцу кретала политика ових радикалских првака, и Радикалне Странке уопште, па је довољно да сада само потсетимо наше читаоце на ово наше настојање, и на оправданост тезе коју смо одувек заступали а која је сада очигледна више него икад. Уосталом, уколико се нас тиче, ми ћемо још у једној опсежној расправи прикупити наше аргументе, и — узевши за средишну тачку Солунски Процес —- изнети наше образложено мишљење о владавини и раду Николе Пашића и Радикалне Странке, и о њихову стварном учешћу у стварању Југославије, Овде ћемо, уместо свега, навести само делић једног писма једног нашег србијанског пријатеља —- који је пуном паром учествовао у догађајима, и који је све жртвовао за своје идеје и за своју земљу, па има права да говори испред свих осталих, — делић писма који осветљује читаву епоху; писмо је писано пре крвавог догаБаја у Скутштини, а онај делић гласи: „Љуба Јовановић је на Крфу (1916 и 1917) завео систем шпијунаже у целој државној администрацији, од које шпијунаже болује наш државни организам и дан-данас. Он је, управо, унутрашњу политичку шпијунажу подигао на степен обавезног народног спорта; и само том спорту имају да захвале (ређају се имена неколицине истакнутих радикала) за своју успелу политичку каријеру. О Пуниши Рачићу (спомињу се још неколико мањих радикала именом), да и не говоримо...“ И после свега, радикали су — са Пашићем и Љубом Јовановићем на челу — задржали власт над народом, и држали су је кроз све ово време, све до смрти Николе Пашића и Љубе Јовановића, и до злочина Пунише Рачића, Није Србија крива да су је држали, или бар није само Србија крива; криви су великим делом и пречани, сви пречани, у првом реду Срби пречани, на челу са Светозарем Прибићевићем и босанским и војвођанским радикалима, а затим и сви остали: Хрвати и Радић, Далмација, Црна Гора, Словенци и Корошец, и босански Муслимани. Оно што Г, Прибићевић и Г. Радић данас зову „мрачном Пештом“ и „пљачкашко-цинцарском чаршијом“, а Г. Бертић „србијанском поратном мегаломанском и интолерантном психом"“, то није Србија, то није ни Београд, — то је радикалија, коју су створили и одгојили Никола Пашић и другови, а прихватили и подупирали

54