Nova Evropa

тистичког, средњевековног, и етатистичког државног система, који негира свако право постојања и развитка самосталности индивидуа, уздижући на апсолутан пиједестал појам Државе и појам Нације, баш као и појам Бога, Већ од свога зачетка, идеолози ових теорија ударили су екстремном политичкоидејном полемиком на све установе демократскога режима, аналишући га у свим његовим слабостима, те извргавајући порузи његову немоћ у решавању извесних нових питања која муче савремено човечанство. Помогнути последњом светском катастрофом, изазваном фаталним али историјски разумљивим узроцима, они су у поратном каосу ишчекивали победу својих предратних предвиђања. Јасно је било, да је послератна криза била углавном криза демократије и криза парламентаризма; Морасова предвиђања о немоћи политичких странака, и уопште о немоћи парламентарног режима, постајала су из дана у дан све више стварним фактом, на који су били принуђени да се обазру и најстарији репрезентанти демократског режима. У тим каотичним и за демократизам тешким приликама, Морас је, далеко више него у властитој земљи, доживљавао сатисфакцију својих идеја у другим латинским земљама, које су у исти мах и против немоћне демократије и против прејаке бујице бољшевизма тражиле заклоништа у идеји Нације, нације схваћене као божанство, дакле у режиму „јаке руке“, реализованог у виду диктатуре и диктатора. Каосу и безвлађу демократских система супротстављао је Морас идеје реда и рада, уравнотежености, те нацијоналне дисциплине; а ови елементи могли су да се реализују, према њему, само успоставом диктатора и апсолутног господара државе и нације. Привезани доследно уз домаћу политичку традицију, ови идеолози савременог нацијонализма тражили су ослобођење своје земље Француске од такозване „демократске химере“ успоставом Монархије, па су стога побијали до крајњих конзеквенца читаво политичко-филозофско-социјално збивање које је уследило од Револуције наовамо. „Ројалистичка држава“ — каже Морас — „поставља све ствари на своје место. Она је произашла из традиције; али она уједно задовољава и разум, и ослобађа га коначно апсурдности свих осталих режима“). Ово приближење властитој нацијоналној традицији доводило је логично до спајања са католицизмом, па је ово носталгично оживљавање светлих векова француске историје, опевано на патетичним лирским страницама једног Бареса или Мораса, и коначно Додеа, изазвало и религијозни, чак католички, сентиментализам, који се напокон у целоме том покрету постављао као главни инспиратор из ранијих векова. Мистично-реалистична фигура Јованке Ор-

ПИНК ОМ А та 5: „L'Etat Royal", y „La Revue des Vivants" (Год. 2. бр. 3,, стр. 620).