Nova Evropa

д.. Сам Титони, тада Министар Спољних Послова, у своме говору пред Скупштином (27. септембра 1919) свечано је обећао, да ће Италија — доследна својим либералним традицијама чувати слободу језика и вероисповеди свим својим мањинама; па и Мусолини, на почетку своје владавине, имао је прилике да се изјави на сличан начин, Али је све то остало на речима, и целом свету познати су нападаји, управо атентати, које је фашистички режим извршио, преко својих званичних представника, у новоприпојеним провинцијама са нацијоналним словенским и немачким становништвом, Политика империјалистичке и агресивне денацијонализације инаугурисана је говором Мусолинија дне 6. фебруара 1926, у којем је изјавио да под Италијом нема више од 100.000 аутентичних Немаца, који су „последњи остаци варварских инвазија", према којима „ћемо ми да најстроже применимо методски —- са оним методом истрајности и силе који је својствен фашистичком стилу све наше законе, и оне који су већ примљени и оне који ће тек бити примљени". Познате су затим последице указа што га је 31, августа 1926 издао министар просвете Ђентиле, с обзиром на укидање домаћег језика и у пучким школама, нашто се неколико стотина немачких свештеника енергично супротставило овоме насиљу. У многим је местима у то време дошло и до творних сукоба, зато што су фашисти спречавали свештенике да држе проповеди по црквама и предавања по школама на њихову језику. Словенским мањинама је такођер све било одузето, чак употреба народног језика код једног тако индивидуалног и религијозног чина као што је исповест, (Ко уосталом жели да се поближе упозна с овим предметом, наћи ће у лондонском „Католик Тајмс“ од 8. новембра 1926 исцрпан и аутентичан приказ свега онога што су фашисти учинили противу немачких и словенских мањина у Италији.) Како је према свему томе стајао Ватикан 2

Ватикан се је, кроз цео тај перијод претешке борбе словенских и немачких мањина за одржање, држао неодређено; он је, у ствари, дубоко ћутао, правећи се да ништа не види и да ништа не чује, Били су то дани ватиканско-фашистичке љубави и слоге, и није требало — како се чинило — за вољу неколицине тисућа људи рушити један мир толико угодан конзервативним аристократима из Маа Е!рене, Али је, на крају крајева, морало доћи ипак до прекида и овом дипломатском држању Ватикана. За време последњег сукоба с Аустријом. док је Мусолини свечано (у своме говору од 3, марта 1928) поручивао Сајпелу: „Ханибал није пред вратима, па ни монсињор Сајпел", и; „Ово је последњи пут, да узимамо реч по овом питању: други пут ћемо учинити да проговоре дела", — било је јасно да до обрачуна мора да дође. Изазов је дошао од стране берлинског католичког листа „Германије" (4. марта 1928), и то у следећем облику; „Хоће ли Мусолини

90