Nova Evropa

istoj nadi u skori dolazak Carstva Nebeskog, Samo tako može da se dodje do Pravde i Mira na zemlji, i samo Crkva shvaćena ovako, kao apolitičko društvo, orijentovana u pravcu nade i ljubavi, može da spase Evropu od nacijonalističke katastrofe Која Joj preti Glavna su mu dela: »Studije primitivnog Hrišćanstva«; »Hrišćanski Glasovi«, serija »prolilš«, medju kojima »Sv. Franjo Asiški«, »Sveti Pavao«, »Sveti Jeronim«, »Isus Hristos«, i t, d,, 1924,-26,)

Kad amalitički pokušamo pregledati hrišćamsku istoriju, pred našim očima vaskrsava jedam velik problem: da li se suštima hrišćanstva sačuvala kroz vekove, ili smo se mi konačno udaljili od hrišćanskog poslanstva? Da se nismo, slučajno, obrmuli natrađ, te povrafili u stanje koje je postojalo pre hrišćanskoga preporoda?

Sa svojom posve originalnom etikom, sa zanosnim učenjem o potrebi ljubavi i interesovanja za ceo svet, sa dubokom soterijologijom, hrišćanstvo je posedovalo sve elemente da trijumTuje nad narodima, Pavlovim tumačenjem Crkve, hrišćansko poslanstvo je definitivno dobilo svoje mesto u istoriji sveta, Primitivni hrišćani bili su verni sledbenici Učiteljevi, — prave detinje duše, Oni su se bili odista otresli, oslobodili, celoga besmisla društvene КопуепсђопајпогН, 1 tome stanju stvari mogli su da se iskreno raduju, Nijedna se reč ne čuje toliko u primitivnoj hrišćanskoj literaturi, kao reč slast: »Sinovi slasti« naziva pisac pisma Varnave svoje dopisnike; a autor pisma Diognetova kaže, da hrišćamsko društvo hoda po svetu ali ne pripada svetu. Dramatski osećaj kontrasta izmedju savremenog sveta i budućeg sveta prati ceo počelni razvoj hrišćanstva, Još u IV stoleću, Grgur iz Nakijancija mogao je da se suprotstavi pojavi iščezlog imperatora Julijana, govoreći: »Kako da nisi shvatio vredmost hrišćanskog ideala! Ne vidiš li ovo mmoštvo vernika, lišeno dobara i bogatstava, izgladnelo i beskrvno u svome ushićenome nadzemaljskom snu? Ponizmi, a u isto vreme uzvišeni nad svim onim što je svetovno; Душе medju svetom i medju ljudima, a izdignuti nad svim efemernim čovečanskim predstavama i prividjenjima; vezani, a ipak slobodni, obuzdani i ujedno spremni da зе рођипе па svako zauzdavanje. Oni su izvan sveta, zasićeni nadsvetovnim težnjama, — besmrtni su preko smrti, vezani su s Bogom u sporom raspadamju svojih prezremih telesa, Prepuni božamske ljubavne strasti, oni se izdižu visoko nad svakom požudom ,,.,« Ali kada je, godine 365, Grgur ovako genijalno slikao hrišćansko društvo, да И је to baš u svemu odgovaralo realmosti? — U drugoj polovici Četvrtoga Veka, kada se već od toliko godina provodila Komstamtinova politika, hrišćansko društvo zacelo nije više bilo onakvo kao u vremena pisma Varnavina; ono se daleko udaljlo bilo od hrišćanskog poslanstva, od veličanstva ı veličme svoda porekla, Istoričari traže u Drugom, u Trećem

79