Nova Evropa

сврхе. У томе су му били од највеће помоћи његова неисцрпна речитост и дар уверавања, који су га свакако — и то се мора признати — понекад опијали и наводили на контрадикције, или уплетали у непотребне полемике. Али без обзира нато, право животно дело овога човека остаће нетакнуто, и доћи ће време да ће и његови данашњи добронамерни противници увидети, да је Степан Радић на десетине година унапред проповедао из основа ново друштвено уређење, којему се тек од Светскога Рата поклања мало озбиљнија пажња, Зелена Интернацијонала значи данас један силан покрет; а Степан Радић је био један од ретких који су још пре више него тридесет година спознали несамо социјалну него и пуну политичку важност народне државе која би почивала поглавито на сељаштву, те који се заузео у својој ужој домовини за остварење овог идеала, учинивши за њега све што је могао и положивши га на чврсте реалне темеље. Још у години 1901, кад му је било тридесет година, покушао је изложити — у своме спису (који је одмах заплењен) „Како ћемо доспети од зла у добро“, у 12 теза, — социјални програм једне сељачке странке, које су онда одиста и постале основама Странке основане пред крај године 1904, чијим је председником био стално и остао све до своје смрти, Странку је основао заједно са својим даровитим братом, Дром. Антом, али од самог почетка Хрватска Сељачка Странка, — то је био Степан Радић, као што је Никола Пашић оличавао српску Радикалну Странку.

Већ године 1910 појавила се дотле и незапажена странка, са 9 посланика (од којих 5 сељака) у Сабору, и може се рећи да је овај услед тога добио сасвим нов изглед. Међутим је Радић израдио идеологију Странке. Несамо да је извео организацију до у танчине, него је и написао неколико дела која могу послужити доказом с колико је ширине и озбиљности он стварао подлоге за свој животни задатак. Године 1906 објавио је своју „Савремену Европу“, о којој је написала талијанска „Клулафа Internationale“, да није дело већ споменик. А још на две године раније (1904) изишла је његова књига о „Модерној колонизацији и Словенима“, коју су са највећом пажњом читали научни кругови Петрограда (Стаховић, Сиротињин, и други). За свога изгнанства у Паризу, где је живео под необично тешким приликама, написао је био (1899) као дипломску дисертацију радњу „Савремена Хрватска и Југословени“, за коју је њен оцењивач, познати Анатол Лероа Болије, рекао, да је строго научно дело, пуно оригиналних погледа; а Пол Дешанел и други познати француски политичари дали су је преписати за себе са рукописа, Тако се Радић зарана почео спремати темељно за политички рад, и никад није престајао са студијама, које је терао напоредо са практичном политиком.

180