Nova Evropa

другог нашег политичара или које грађанске странке у Хрватској за последњих 50 година. Свакако, међу његове највеће успехе на политичком пољу спада то да је привукао к себи Прибићевића, свога највећег противника од Ослобођења, и да је с њиме начинио савез, несамо за кратко време, већ на широкој основици потпуног споразума и заједничке борбе противу хегемонистичке србијанске управе у Београду. И још више, што још ниједан Хрват није могао постићи; да је удружио све хрватске странке на једном фронту. То је само Ра могао учинити. Да је дошао у дотицај и у ближу везу са србијанским сељаком, тада би се ситуација у овој држави већ одавно била из темеља изменила... |

Kao духовно-морална личност, Радић је био типичан Словен. Њега је, додуше, снажно запљуснуо вал западне културе и цивилизације, као и целу његову ужу домовину Хрватску, која се десила баш на средокраћи између Запада и Истока, подложна утицајима с обе стране; али су источне домаће традиције очигледно доминирале његовим духом и његовим темпераментом. Ипак је он успео, да своју мисао о мирољубивој сељачкој држави, која је никла из источњачких духовних струја и тежња, донекле оствари и наметне западњачкој култури и европском свету као проблем који се има решити. Ако је тачно, како Клајић каже, да прапостојбину Хрвата треба тражити у земљама између Буга и Сане, и још дубље у правцу Украјине, онда се може сматрати као симболично тражење празавичаја Радићево учење руског и путешествије у Кијев, кад му је било 15 година. Али и све после, и све остало, било је на Степану Радићу, и у вези с њим, чисто и типично словенски, Једино што се још више истицало на њему, и што га ни за часак није остављало, то је његова љубав за сељака, за земљу, за рођену груду, која је владала и његовим мислима и његовим осећајима.

У сељаку живи — оно што се све више губи у човеку из града, варошанину-номаду, — свест и осећај правде, „старе правице“ како се то код нас каже, такорећи у свом првобитном виду, у својој праформи. Тај је осећај нешто непролазно и непроменљиво, најачи израз једног духовно-биолошког животног закона, једног животног круга који је собом и у себи потпуно заокругљен, са својим саставним деловима; тле и породица, Тле, земља, није тек — како то учи модерна наука, основана на Римском Праву, — један од оба фактора продукције (капитал и рад), већ је једино, неразориво и неумноживо, добро извесне заједнице (породице, племена, државе), земља није невидљива, као капитал (у томе невидљивом и јесте страхота те силе каже Фендрих), него је ту пред свима, откривена, управо откровење само, из којега куљају вечни извори благостања и неисцрпне снаге за одржање и обнову народа. Зато

182