Nova Evropa

" „Издајство вођа“, (Сведочанство најмлађих)

Они који нису учинили рат, већ који су од њега понели неку тамну али ипак трепераву наду ишчекивања, која се коначно и реализовала у пуном блеску и сјају, да се онда поново изгуби у десетгодишњи сумрак најмучнијих лутања, најсрамнијих издајстава, и најгрубљих разочарања ; они који су заправо тек започели да саосећају са светом и са животом, те у којима се истом буде амбиције и воље да проникну у ствари и да им траже смисао, —- они се, у овоме часу, осећају у близини свих оних својих непознатих и далеких старијих другова који се брижно и са болом у души питају, шта се то збива и шта ће се још збити у оној нашој средини, Чини се, да заједнички посматрамо овај крупни катаклизам свих наших народних вредности, и да се заједнички логично питамо: камо, заправо, то ми идемо7 |

У овоме часу, узевши све у обзир, ми знамо отприлике само то, да после десет година уопште не знамо ни како се, као народна целина, зовемо; да нам се на свакоме кораку нашег колективног иступања, или повлачења, намеће сумња у све, па и у саме основе земље и народа. Највулгарнији и најекстремнији елементи нашег друштва и наших политичких средишта помешали су се са онима који би имали да буду стожери и темељи земље; извесни фактори, често изразито паразитски и наметнути, идентификовали су се аутоматски, и на један нигде непознат начин, са самим опстанком и бићем целине и државе, дајући сталност, да не кажемо одмах вечност, сасвим случајним појавама, и људима који би, у другим приликама и земљама, били просечни, и као и сваки други подвргнути временским сукобима и изменама, Изнад свега тога не постоји никаква, ни најблеђа, сенка какве идеје, која би евентуално могла да прикрије грубост збиље, Наш централизам, односно етатизам, намеће се сам, на најсуровији начин, неосећајући баш никакве потребе да се правда, или брани, или објасни, у виду какве идеологије, која би му некако, као свака идеологија, дала бар илузију исправности. Демократија код нас и не помишља нато да се, пред етатизмом, афирмише снагом својих идеала, које европска демократија брани и одржава као своју најсветлију традицију. Није само случај, да социјалисте код нас говоре о томе како би било потребно у извесним деловима наше земље стварати буржоазију, да би се лакше ликвидирала садашња криза (Д. Лапчевић, у серији чланака у београдској „Политици"“), док им се од друге стране ставља насупрот, стварно у истом стилу, како је Хрватска имала давно већ своју аристократију, — при чему се мисли и верује да је проблем

186