Nova Evropa

борима, и дрмају (из темеља, како се чини) судбином ове земље. Исто то верујемо и за Светозара Прибићевића, маколико да замерамо његовој садашњој а још више његовој дојучерашњој политици (у служби радикала) која је и скривила добрим делом ово данашње стање, Ми не одричемо Давидовићу и Гролу ни љубав за целину ни компетенцију при решавању животних питања ове државе; али се не осећамо мање компетентни да учествујемо у просуђивању и одређивању положаја и важности појединих народних делова, укључујући ту и Србију са Моравско-вардарском Линијом.

Кад ствари овако стоје, — и онако како их је недавна изнео демократски министар Кујунџић за данашњу Јужну Србију пред своје другове —, онда нама изгледа јасно, да је разговор требало упутити другим правцем, Нити је Степан Радић хтео ломити кичму ове државе на пршљену ристовачком, нити Светозару Прибићевићу пада на ум да одриче важност Србији, па да је Милан Грол позван да је доказује и брани, Тежиште је на другој страни, и ствар је много једноставнија. А ево у чему је, Након десет година заједничког живота у овој држави, народ у несрбијанским покрајинама нагонио је своје вође и прваке да се окане „ћораве политике" и прижељкивања власти, па да траже од својих србијанских другова пре свега испуњење основног уговора, т. |. једнакост и равноправност (изједначење пореза, равно учешће у државним и јавним звањима и пословима, подједнаке кредите, и т. д.), или ревизију уговора, т. ј. гаранције да ће се писана реч извршавати а не остајати на хартији као досад, Радић и Прибићевић нису дакле постали преконоћ хрватски сепаратисти и пречански шовинисти: они нису имали куд него се повиновати жељи својих бирача, ако нису хтели поћи у пензију. Па стога заступају и сад поверени им мандат, — наравно, на свој начин и са својим манирима, Они су напустили радикале, са којима су раније мешетарили; а Демократску Странку оптужују, да је њих изневерила у критичном часу, те да се између њих и радикала определила за Вељу Вукићевића и његова савезника Корошца, да би осигурала превласт („хегемонију“) србијанских странака и изиграла тежњу и борбу пречана за равноправношћу. Ми се дабогме у појединости ове страначке полемике нећемо мешати, нити ћемо се на њима задржавати; али, кад узмемо све у обзир и изљуштимо објективне чињенице из каоса аргумената којима нас даномице засипају обе стране, наш је утисак веома јасан и одређен: да је — апстрахујући од оскудице такта код Светозара Прибићевића, и од претераности и збрке идеја у ситним главама Радићевих наследника, — правда на страни Сељачко-демократске Коалиције, и да на србијанској страни доиста недостаје увиђавности и добре воље за испуњењеђуго-

283