Nova Evropa

и невероватност њихових тврдња отуђује им симпатије на страни. (О томе нема сумње, да ова господа имају права на свако саучешће за патње и страх које су претрпели; али је политика друга ствар, и политичка странка којој може једног дана бити понуђен састав владе не би требало да допушта да ју пред јавношћу заступају људи с оваким разлозима, Било би стога само у корист пречанда и хрватске ствари кад би Др. Мачек настојао, да неодговорни и не сасвим урачунљиви чланови његове странке буду што штедљивији са својим неумереним изјавама, да не би штетили једну иначе тако праведну ствар.

Ако бих хтео да скупим уједно све утиске које саму току прошле године добио у Југославији и о Југославији, па да их поновим у кратком прегледу, ја бих рекао ово. Хрвати, и сви пречани, имају одиста разлога што се буне против београлског режима и што га побијају. Десет година заједничког живота под централистичком владавином показале су јасно, да Србијанци нису зрели за добру управу и правичну поделу власти. Разумљиво је стога, да пречани претпостављају да одсад управљају сами собом, У исти мах, они увиђају да „ампутација“, или раздвајање, није могућно, ни са њихова унутрашњег становишта ни са опште-европског, Ова чињеница доводи до беснила оне немирне и неродољубиве духове који желе да у мутном лове, или који не дају себи рачуна о реалној политици, те ови изливају свој гнев и своју злу вољу у изјавама и у половним акцијама које, иако ничему не воде, одржавају бар несређеност и узрујаност у масама. Сељак, међутим, који сачињава огромну већину народа, остаје ипак миран и присебан. Он осећа да је исти на целој територији, и не да се тако лако натерати на танак лед па поверовати у „два света". Мако му је омражена централна владавина, поглавито ради корупције и неспособности да управља земљом, услед чега ни он не може напред у развијању својих снага и повећавању пољопривредне продукције, он ипак осећа да се не сме разједињавати, јер да му је спас само у задрузи и јединству. Хрватски сељак чува притом као свету успомену на свог великог вођу Степана Радића, који га је научио да дигне главу и да буде свестан своје снаге. С вером у све што је Радић створио, тај ће сељак следити и наследнике Радићеве у политици, — али само донекле. Ако увиди, и кад увиди, да ти наследници нису достојни свога учитеља и вође, и нису дорасли задатку који им је он оставио у аманет, он ће их одгурнути у страну; а на њихово место послаће нове људе који ће умети да поврате ред у овај каос и да створе од ове иначе богате и благословене земље здраво и берићетно наслеђе

за потомство. С. р, Вооћ,

24