Nova Evropa

Има већ више година откако браним тезу, да ће се најзад спојити (и формално, тематски и психолошки) обе струје руске литературе: емигрантска и такозвана „совјетска“ (релативан, случајан, и пролазан појам). У задње време могли смо и констатовати овакав процес узајамне унутрашње везе и трансфузије идеја и форама, док су се још доскора у делима руских писаца с оне стране границе одиста распознавале јасно особине које су давале повода за издвајање у засебну књижевну категорију: сваки је тамо без поговора морао да призна и нагласи своју „лојалност“ према постојећој политичкој и социјалној идеологији, да се показује .благовамеран“, и да уноси у своје дело и извесну публицистичку жицу. У литератури се јасно осећао утицај режима и одговорност пред њим; видело се је да ни сами писци нису још навикли на нове форме живота, и да се не осећају у њима као у свом елементу. У роману „Лопужа" Леонида Леонова ових преграда нестаје: он је — да тако кажемо — никао не вештачки, већ сасвим органски и природно, на совјетској њиви, исто онако како су се раније јављала дела Тургењева, Гончарова, Достојевског, Чехова, и других. Леонов се полако ослободио окова времена и простора (иако не губи везу с конкретном реалном подлогом), и уздигао се у област емоција, — тежи општечовечанским мотивима. Совјетски начин живљења, са својим особинама, и спољни моменти уопште, не доминирају више нашим писцем и његовим јунацима, и не занимају их. Додуше, има још свега тога код њега, и све се јавља као неопходна материјална форма и основа на којој се развија главна психичка радња; али се писац не одушевљава нарочито совјетским системом, иако га не напада (како је то било досада у обичају), већ га објективно анализира, испитује, прилази му чак и критички, као сваки прави уметник своме градиву. И по обиму, и стилски, и по сложеној конструкцији, роман Леона Леонова потсећа на стара значајна дела руске књижевности. У доба после Револуције било је и добрих и занимљивих ствари код писаца у границама старе Русије; али по дубини концепције и моћи опажања, по свежини и оригиналности излагања, ово је прво дело које наговештава повратак руске литературе у њено непрекинуто и непроменљиво корито,

У својим ранијим делима, Л. Леонов се показао као врло добар посматрач, који зна да пронађе и да запази све нијансе људских невоља, материјалну и духовну беду забачених кутова тајне живота и душе. Необично је снажно схватио и осетио многозвучност и богатство провинцијских. говора, начина изражавања, оштроумну употребу речи, тако да се у његовим делима скупоцена ризница руског језика блиста као злато и драго камење, пуно боја и светлости, пуно духа, лепоте, и пластичке изразитости, Ипак, како напред наговестисмо, у тим

156