Nova Evropa

зар би презао; зар би појмио, да је Русија тело мајчиног У његовој социјално-политичкој свести нема ничега што би допустило да се ово каже са сигурношћу.

Понајближи бољшевицима, Толстој је у естетици и у метафизици, Не у бирократским насловима „пролеткулта“, не у повицима „за опсенити простоту“, него у суштини ствари, у оној народној стихији која је издигла на површину и која носи бољшевизам. У чему је он2 У одрицању сваке културе, као болешљиве и неприродне компликације, у вољи ка симплификацији, к „упрошћењу“, т. ј. на крају крајева у метафизичкој

вољи ка дивљаштву, Али, и цео Голстојев гениј — иста је та воља ! „Свима вама је заједничко толстојевско дивљаштво. Није се узалуд Тодор Ивановић тетовирао", — пише гроф

Лав Николајевић својој тетки Александри Андрејевној Толстој. Тодор Ивановић Толстој, то је знаменити „Американац“, „Алеутин“ Грибоједова, који је стварно извршио савет Русоа па се поједноставио („упростио“) до дивљаштва, Оно што је код деда било блесавост, код унука се претворило у мудрост. Толстојевска „дивљачка“ мудрост састоји се у одрицању, или у најмању руку у ниподаштавању, свега што је релативно, вештачко, створено од руку људских, напокон — свега што је културно, насупрот свему једноставном, природном, елементарном, дивљачком. Ево, лежи камен на камену, примитивно,

на дивљачки начин, — то је добро; а ево, камен је постављен на камен, то већ није тако добро; и ево најзад, камен је свезан за камен с помоћу гвожђа или цемента, — то је сасвим

којешта. Ту се нешто гради, било шта било — палата, касарна, тамница, царинарница, болница, кланица, црква, јавна кућа, академија, —- све што се гради је зло, или — у најбољем случају — сумњиво добро. Прва је толстојевска „дивљачка“ мисао, пред сваком градњом, компликацијом, пред сваким узвишењем, — симплифицирати, смањити, углачати, срушити, порушити до темеља, тако да не остане ни камен на камену, па да опет све буде дивље, једноставно, глатко, чисто. Природа, — то је чистота, једноставност; култура, — то је комплицираност, нечистота, Вратити се к природи, значи уклонити све што није чисто, упростити оно што је сложено, речју: уништити културу.

ништити стару културу, да би се створила нова, тако кажу бољшевици, Али све то што они говоре, то је измишљотина, превара, или незнање; а оно што раде, то је стварно, Треба бити правичан; рушити они умеју, и свет још никад није видео таких рушитеља, „Гле Гл15] Чет Zerstorung ist eine

зећаНепде Газе — усхићење при рушењу јесте усхићење стварања“; то је бакуњинско, љењинско, толстојевско, пугачовско, разинско, — вечно руско. Ако је дакле рушење —

стварање, онда зашто да се бојимо рушења! Треба само сру-

286