Nova Evropa

прави уникум у историји поморства. Зато свака држава, следећи развитак своје привреде, настоји да следим путеве којима та привреда продире у страни свет, па оне који су најзначајнији, који показују (према промету) да их треба задржати и појачати, учвршћује отварањем и стварањем редовних веза. Да би друштвима која врше редовни промет са извесним у том смислу важним лукама омогућила редовно одржавање линија, што је скопчано са ризиком за друштво, поверава им превоз поште, даје им становите погодности, и плаћа им одштету за учињене услуге, Тај принцип се не може осуђивати јер нико не може присилити приватна друштва да бесплатно служе државу; једино се висина те одштете може да узме у дискусију,

Што се тиче нашег бродарства и питања субвенције, код нас није субвенцијонирана цела обална пловидба (како то каже писац белешке у „Народном Благостању“), него имају субвенцију само она друштва која врше редовну линијску службу уз нашу обалу. Та се служба не би могла вршити онако како се данас врши кад не би било државне одштете, јер наш обални промет није довољно рентабилан да

и могао поднети толико редовних дневних линија. Када не би било одштете, тај промет би био сведен на неколико седмичних линија; а нека места остала би уопће без споја са светом. У позадини, држава гради цесте и железнице; али приморје није увек могуће повезати железницама, нарочито не бројне отоке. Стога пароброди ту врше улогу железнице, и држава удовољава само својој дужности када те пароброде новчано подупире, утолико пре што они њој обављају корисну службу (превоз поште, службених лица, и т, д.).

, субвенцијонирањем обалних линија држава само деломично удовољава задатку старатељице за свој привредни развитак и напредак. Обалне линије представљају само реализацију потребе наглашавања државног ауторитета и престижа, и омогућења измене добара унутар граница државе, Напротив, оснивање линија у оквиру велике обалне пловидбе (на Средоземном Мору), и дуге пловидбе (прекоокеанске), значи приступање решавању једног крупнијег привредног проблема, који проблем до данас није још никада озбиљно такнут, али који пре или после мора бити решен, јер то траже многе наше индустрије које су већ нашле своје прекоморско тржиште и свој далеки пут, па то ваља да задржимо и учврстимо, Такве линије не би а рпоп морале бити пасивне, јер оне не проистичу из политичке него из привредне потребе, и њихово је субвенцијонирање више питање времена и финансијских могућности него ли дискусије и теоретисања. Па је баш због тога чудно, да је писац белешке у „Народном Благостању" могао рећи,

217