Nova Evropa

жавника и политичара, 19 књижевника и уметника — постало и 37 инжинира, 45 лечника, 62 правника (судија и адвокатај, 9 банкара и економа, ит. д, „које је народна помоћ подигла из низина доњих друштвених редова и посадила у више, па и највише" (Остојић), зар онда није карактеристично — рекли бисмо, несамо за овог писца и ову Споменицу, него за целу данашњу Матицу, па и за цело данашње поколење у Војводини, —- да се на педесет страна луксузне хартије и штампе износе сва та имена, и њихове варијације и пермутације, стипендиста који се за сто година не сећају да врате народу помоћ, а позвани на дужност („Ко је уживао народну помоћ, не може се оглушити гласу своје савести, која виче: Дужан си, дужан!,,,") —, за петнаест година с муком скупљају Дин 30.000, мање можда него што кошта штампање ових страна заједно са хонораром писцу (који није пропустио забележити код свог имена, на стр. 644, да се је обавезао вратити стипендијски дуг „и послао Матици у ту сврху 1000 динара“)!... Уосталом, вредност целог овог посла, као и безазленост и дубину пишчевих идеја, карактерише најбоље један „фрагмент из архиве Матице Српске" сасвим на крају чланка: „Никола Тесла и Матица Српска", Ту се износи, како је, међу осталима, ни велики ум, славни светски научењак“, Тесла, тражио стипендију од Матице, као сиромашан а добар ђак, па је одбијен; и пита се, у два маха: „Да ли је Матица Српска доиста тада учинила неправду Николи Тесли2",,. Ми ћемо одговорити: „Није учинила, доиста", јер да су и Тесла, па евентуално и

упин, и Мештровић, и још који „велики ум“, били стипендисти Матичини, овај би чланак у споменици испао још за коју страницу дужи; а ипак му ни то не би помогло, јер шта то мари; да ли је неко, или није, стипендист Матице Српске...

У безименом предговору овој Споменици, „дајући нашој јавности обрачун о стогодишњем раду своме“, каже се да се Матица Српска спрема да у исто време „обележи и други датум; почетак свога будућег рада. Главна тачка у програму Матичине прославе биће питање заједничког програма и рада културно-просветних друштава наших, То питање постављено је још пре три године, а у августу ове године (1927), на прослави двадесетпетогодишњице Просвете у Сарајеву, донети су и конкретни закључци у томе правцу —". А у целој овој огромној Споменици о томе „другом датуму“ нема даље ни говора, иако на њему раде Матичари већ три године! А, колико видимо, тај „почетак свога будућег рада“ стоји и данас још, две године након овог предговора, на своме почетку. То се зове обичним језиком „измотавање“ и неодговорно фразирање, и то је карактеристично и за ову Споменицу и за цео режим у данашњој Матици.

254